Zvuci mora u Knez Mihailovoj ulici
Beogradski galebovi žive u samom centru grada. Njihovo graktanje glasnije je nego kod morskih galebova, ali zato su lakši i imaju manji raspon krila
Probudilo me je graktanje galebova. Da ih nisam čuo i prethodnih dana, pomislio bih da sam na moru, a ne u Beogradu. Zdravstvena kriza i karantin u kojem smo bili naučili su nas, izgleda, da bolje osluškujemo spoljašnji svet.
Zdravstvena kriza i karantin u kojem smo bili naučili su nas izgleda da bolje osluškujemo spoljašnji svet
Prvi put sam ih čuo u kancelariji, u Knez Mihailovoj ulici. Tačnije, nisam ni pretpostavljao da su galebovi, osim što me je graktanje neodoljivo podsećalo na njih. A onda sam završio na Sanjinoj i Aleksandrovoj krovnoj terasi i uz proseko otkrio pravo stanište galebova. Kao neki istraživač na Galapagosu, mogao sam da ih vidim raspoređene na krovu Narodnog muzeja. Očigledno da im je nedostupnost krova dala dovoljnu sigurnost da baš tu noće.
Neiskusni posmatrači mogu da ih čuju
Sanja i Aleksandar, kao iskusni posmatrači galebova, objasnili su mi da tu samo spavaju, a da se hrane na deponiji na Vinči. To sa deponijom mi je uvek smetalo. Znao sam da su oni neka vrsta prirodnih čistača, ali nekako sam ih više voleo u Oliverovoj pesmi o galebu.
Krov Narodnog muzeja očigledno ovim pticama deluje kao sigurno prenoćište
Nakon malog istraživanja, ispostavilo se da je to tačno. Beogradski galebovi žive u samom centru. Hrane se na deponijama, od kojih je Vinča jedna od najposećenijih. Njihovo graktanje glasnije je nego kod morskih galebova, ali zato su lakši i imaju manji raspon krila. Imaju tamnu glavu, svetlo telo, a krajevi krila su crni i pod karakterističnim uglom. Piše da žive dugo, nekad i do 30 godina.
Galebovi su, znao sam, prirodni čistači, ali sam ih nekako više voleo u Oliverovoj pesmi
A onda sam naišao na odličan članak u National Geographic. Pisalo je da ih u Beogradu ima i do 30 000 i da su ornitolozi okrili da tokom zimskog perioda dominira rečni galeb, tokom leta morski galeb, a krajem zime najčešći je sinji galeb. Najneverovatnije je to što kod nas borave „morski galebovi sa Jadranskog mora, sinji galebovi iz Ukrajine, Litvanije, Poljske, i rečni galebovi iz Francuske, Holandije, Nemačke, Češke, Austrije, Mađarske, Bugarske i Rumunije”.
U vreme pandemije, kada je svako putovanje nemoguće, mi ipak imamo delić mora i evropskih reka i to – u centru Beograda. Oni koji sada „putuju” našim gradom, a nisu ih videli, neka se potrude – nije preterano teško, jer zaista glasno grakću.