Zveri

„Možda ima zveri… a možda smo to mi sami”, napisao je Vilijam Golding u svom čuvenom romanu Gospodar muva, u priči o kraju nevinosti i mraku ljudskog srca.

Šta nam se to dogodilo, ako ne ono o čemu sam toliko pisala – rušenje svih vrednosti i relativizacija svega pod kapom nebeskom, od sveta u kome živimo napravilo je zapravo noćnu moru, u kojoj više nije moguće ne čuti satanske stihove koji na kraju završavaju u morbidnom smehu poremećenih.

Jedan maloletnik je pobio svoje drugove usred beogradske osnovne škole. Dva dana kasnije drugi mladi monstrum pobio je ljude u okolini Mladenovca. Šok, očaj, bes, poklopili su ovaj tužni, pretužni maj, u kome su se umesto pucanja pupoljaka čuli pucnji metaka, ovaj maj u čijoj svežoj travi rastu dečji grobovi umesto maslačaka, po kojoj liju suze zajedno sa kišom. Proleće nije ni počelo, a već je gotovo.

Društvena klima u kojoj je sve poremećeno, rađa poremećene ljude i, na žalost, poremećenu decu. A tamo gde su i deca vinovnici užasa, stvara se poremećena budućnost.

Ljudski život postao je nebitan, zato jer je u patološkoj komercijalizaciji ega, ideja o drugom potpuno iščezla. Drugi su samo smetnja na putu do konačnog trijumfa, prostor se osvaja silom, bez obzira da li fizičkom ili verbalnom, i bez obzira da li se radi o školskom dvorištu, društvenim mrežama ili medijima. Buka i bes, mržnja i ozverenost samo su neke od posledica koncepta da je nasilje zabavno, da je ljudska patnja najisplativiji medijski projekat, da je ponižavanje i uništavanje drugog ljudskog bića ono za šta se dobijaju aplauzi.

Bestidnost naše javne scene ogleda se podjednako u voditeljki vesti koja se zbog visokog rejtinga svlači u kupaći kostim, u ocu koji se ponosi ćerkom koja ima seksualne odnose pred kamerama, u advokatu koji za devojku kojoj je njegov klijent polomio kosti lica kaže da „nije mnogo povređena”, u novinama koje očiglednom nasilniku tepaju. U sejanju straha i nesigurnosti, u neprekidnoj uceni besom, u sladostrašću medija dok broje klikove na neprestane naslove „šokantno”, „jezivo” i „grozno”, ispod kojih se slava zverstava kriminalnih klanova širi poput mrlje od mastila.

Postali smo anestezirani na ideju klanja, mlevenja, pucanja, batina, pa nije čudno što je izjava jedne trenutne „medijske zvezde”, koja hladnokrvno izjavljuje da mu je svejedno da li je u Zabeli ili u rijalitiju, dočekana sa zaglušujućom tišinom.

Da li smo prekasno počeli da urlamo?