inspiracija

Žuč

Agresija je uvek tuđ problem, tuđ jad dostojan dubokog saosećanja i žaljenja, bez obzira da li se radi o vređanju i agresiji na društvenim mrežama ili u stvarnosti. I nikada, ali nikada ne treba odgovoriti

Šta radimo kada nas neko polije kofom sopstvene žuči?

Na jednoj maloj sedeljci kod prijatelja, desetak minuta pošto sam došla i pre nego što sam stigla da gucnem svoje piće, ničim izazvana, sa drugog kraja sobe, prišla mi je žena koju jedva poznajem, i pred svima počela da komentariše moj izgled.

„Što si se toliko ugojila?”

Svi su zanemeli.

Zapanjena i šokirana, na sekund sam čak i zinula, ne verujući šta čujem.

Niti sam se ugojila, niti izgledam kao da sam se ugojila, ali sam potpuno nesvesno uvukla stomak. Pomislila sam da joj se nešto omaklo, pa sam joj ponudila šansu da se časno izvuče iz neprijatne situacije.

„Pa nisam se valjda toliko ugojila”, rekla sam sa osmehom, iako su mi obrazi goreli.

„Još i više! Baš si se ugojila! Mnogo si deblja nego što si bila”.

Kofa kiseline, žuči, zla i bolesne mržnje bila je izručena na mene. Tišina koja je trajala nekoliko sekundi, mogla se seći nožem. Njeno lice, bezbojno i ogavno, trijumfalno. Neko se nakašljao, i žamor je ponovo osvojio prostor.

Jer, znate kako se kaže – najteže je njima. Ili, još bolje – „svako bure svoje sirće grize”

Progutala sam knedlu i oborila pogled, dohvatila sam svoje piće kao da time menjam temu.

Ali, žena nije imala nameru da odustane. Presamitila se ka meni, izvrnula glavu u pokušaju da mi uhvati pogled, i unela mi se u lice.

„Šta, sad si se naljutila?”

Diskretno sam okrenula glavu na drugu stranu, ne reagujući na novu udicu.

Odustala je od razgovora sa mnom, i okrenula se ka ostalima.

„Naljutila se! E pa, baš me briga!”, rekla je i sela u fotelju.

Domaćini su pojačali muziku.

Jedva sam progutala onaj gutljaj pića. Veštičin pogled, od koga nije odustajala, pekao mi je obraze. Ubrzo sam otišla sa zabave.

Dole, na ulici, besnela sam što joj nešto nisam odgovorila. Mada bi svaki odgovor bio samo gorivo za ludaka. Onda sam besnela što sam sebi dozvolila da me poremeti tuđa životna kiselina, što me je njena agresija nagnala da tako brzo odem sa zabave. Onda sam došla kući i… stala na vagu. Odahnula sam. Nisam se ugojila. Onda sam se pogledala u ogledalo i na svom licu nisam videla nikakvu otečenost. A i da se jesam ugojila, da sam poružnela, ostarila, da izgledam grozno, kome se to govori? I zašto se govori?

Agresija je uvek tuđ problem, tuđ jad dostojan dubokog saosećanja i žaljenja, bez obzira da li se radi o vređanju i agresiji na društvenim mrežama ili u stvarnosti. I nikada, ali nikada ne treba odgovoriti.

Jer, znate kako se kaže – najteže je njima. Ili, još bolje – „svako bure svoje sirće grize.”