inspiracija
Mirjana Bobic Mojsilovic

Znanje

Pomislila sam kako smo mi koji svoju hranu ne pravimo, kao što ne pravimo ni svoje životno okruženje, verovatno nesposobni da preživimo izvan lagodnosti života koji palimo na dugme

Zapanjila me sopstvena uobraženost, osećanje superiornosti zbog obrazovanja, znanja, knjiga koje sam poročitala, zbog takozvanog „razumevanja sveta” koji se pred našim očima raspada u krhotine. Zapanjila me sopstvena površnost, lakoća s kojom donosim zaključke o svemu što me okružuje. Zapanjila me lakoća s kojom prihvatam „civilizaciju” u kojoj živim – rafovi s potrebnom robom, struja, pokretne slike, šuškavi i drečavi celofan stvarnosti. I onda sam se osvestila.

Najavljuje se velika glad. Moja prva misao bila je – pogađate – da je to dobro za dijetu. A onda sam pomislila da bih mogla, kao i toliki drugi ljudi, da sama gajim nešto. Da napravim svoj mali edenski vrt. Da imam drvo jabuke, pa da uberem sočni plod. Ili krušku. A volim i kelj. I beli luk, i krompir nas je održao, njemu i Dositeju Obradoviću koji ga je doneo u Srbiju, hvala! Nedavno sam na snimanju emisije videla predivan vrt u srcu Šumadije, oivičen stubastim voćkama visokim i po nekoliko metara. Pomislila sam kako je to divno i lako, samo dođeš i ubereš. Pomislila sam kako bih morala da kupim visoke merdevine.

Moj vrt je samoposluga, u boljem slučaju pijaca

Kupila sam sadnicu jorgovana da ga zasadim ispred ulaza u zgradu. A onda sam shvatila da je za taj „projekat” potreban ašov. Nisam imala nikakav alat, ali imala sam želju, i osećanje da je to lako. Zemlja, rupa, sadnica, seme, voda. I onda sam počela da gledam klipove o baštama. Široko otvorenih očiju, prepuna ushićenja, putovala sam po lejama, livadama, voćnjacima, stranim i domaćim, u potrazi za lakoćom.

I otkrila sam da nema lakoće, da ima znanja, ogromnog znanja o kome pojma nemam, da je gajenje biljaka nauka, ogromna veličanstvena nauka koja razume zemlju i nebo, i vreme i kalendar, jezik biljaka i da je svaki zemljoradnik naučnik koji zna o svetu neuporedivo više od mene. Moj vrt je samoposluga, u boljem slučaju pijaca.

I pomislila sam kako smo mi koji svoju hranu ne pravimo, kao što ne pravimo ni svoje životno okruženje, verovatno nesposobni da preživimo izvan lagodnosti života koji palimo na dugme.

Ne umem da zapalim vatru, ne znam kako izgleda nijedna poljoprivredna alatka osim ašova i lopate, ne razumem se u lišće i trave, drugim rečima – shvatila sam koliko ne znam.

I dok lutam po vizuelnom zelenilu sveta, kao u nekoj slici Anrija Rusoa, smeškam se. Znate li zašto?

Zato što ponovo učim.