Život – kao divlji bend na plaži

Obožavam ljude. Obožavam more. Valjda su te dve polazne tačke dovoljne da čim kročim s trajekta i osetim miris soli i ruzmarina, pomislim da sam zapravo stigla kući.

Neverovatna lakoća spontanosti i međuljudske razmene je ono što me uvek iznova iznenadi.

Ovaj put pijem kafu s novim, morskim poznanikom Damirom. Damir je „čistokrvni” dugokosi roker, koji me je kupio već s prvom otpevanom strofom i vibracijom koju je probudio u meni svojom električnom gitarom.

Pokrenuo mi je nešto iznutra, tako da imam osećaj kao da se poznajemo ceo život, a ne od juče. Priča mi o sebi i albumu koji treba da izda.

„Znaš, Ana, stvar je u tome da ne može drugi da mi piše tekst na moju muziku. Zar može neko drugi da iskaže kako se ja osećam? A da li ću publiku pokrenuti da oseti ono što je u meni, to je već druga priča. Ako ti se glupira – uradi najluđu stvar, ako si tužna – budi tužna, ako ti se igra – igraj celim svojim bićem. Jedina osoba koja danas zna šta tačno želiš – to si ti! Dopusti da ti se desi.”

Smejem se sama sebi! Onoliki seminari samospoznaje, a Da-Mir mi sve objasnio i pokazao u dva dana.

Kada ste se poslednji put zabavljali baš onako kako vama odgovara?

Kada ste uradili nešto blesavo, ne razmišljajući da li je to dozvoljeno ili pristojno za vaše godine?

Da li izdajemo sebe, sputavajući svoj osećaj zbog straha da ćemo ispasti glupi u društvu? Želi li dete u vama da se igra ili ste zaboravili da postoji?

Damir i ja smo se upoznali na morski način – lako i spontano. Prijatelj me pozvao na udaljenu plažu sa odličnom konobom, u kojoj je baš tog dana gazda Mate organizovao živu svirku. Očekivanje je neprijatelj iskustva, definitivno. U glavi mi se već stvorila slika restorana i neke prosečne evergrin muzike.

Ko se usuđuje da me ovoliko uznemiri, protrese i oživi?

Koji bi dobar bend išao po ovoj vrućini da svira od podneva u nekoj tamo konobi u kojoj jedva da ima i struje, a kamoli dovoljno publike da im se svirka isplati? Stižemo. Plaža – do bola. Konoba nešto iznad nje, u hladovini maslina i čempresa, s najlepšim pogledom na tirkiznu uvalu.

Osmeh nam se već svima razvukao i facijalni grč sreće ne pušta.

Dobro je, ovo obećava. Zaranjam u vodu koja me grli poznatim osećajem sigurnosti majčine utrobe. Osećam se spokojno i slobodno u prepuštanju morskim dubinama. I onda čujem neverovatnu harmoniju i zvuk pesme, one moje. Pokušavam da dobacim da li sam odlepila od ove lepote ili zaista s Matine terase dopire živa svirka što u život vraća?

Istrčavam iz vode i onako mokra preskačem kozju stazu kako bi što pre stigla na „mesto zločina”. Ko se usuđuje da me ovoliko uznemiri, protrese i oživi?

Ogledalo spontanosti i prirodnosti

Hipnotisana sam, što bi rekao Damirov kolega. Petorica rokera suvereno vladaju instrumentima, uživaju u svakom odsviranom tonu i emociji koju proizvode. Čista energija u pokretu. Damir je za mikrofonom i svojom belom električnom gitarom šalje navigaciju prema nama. Vibrira mi svaki deo tela, prosto je nemoguće da sedite, igra svaki mišić i noge cupkaju.

Na terasi nas je oko dvadesetak, uključujući i gazda Matu.

Pevamo svi kao jedan, ludujemo, grlimo se, iako smo se tek sreli, ponavljamo sve što Damir otpeva, jer DA-MIR je u nama probudio SVE-MIR. Zviždimo za još, aplaudiramo za još, skačemo za još… Žedni smo i željni JOŠ.

Onako polugoli, u oskudnim kupaćim kostimima, bez lažnih tašni, mašni i šminke, ogledamo se u njegovoj spontanosti i prirodnosti, prepuštajući se najskrivenijim delovima sebe, koje očito iskazujemo samo u ovako retkim trenucima.

Zar je to život?

Zar je živi bend na divljoj plaži u preskromnoj konobi sa preraskošnim pogledom na uvalu, potreban da probudi životnu energiju u nama i podseti nas na iskrenu radost? Kažu „raduje se kao dete”, a mi smo baš tako izgledali – k’o deca.

Biti slobodan, biti svoj

Damir je pratio pokrete mojih ruku. Onda mi je pogledom pokazao da dođem do bubnjara. Šokirana sam – da li on zaista ume da čita i misli? Pa to sam oduvek želela! Još kao dete maštala sam da umesto poslušnog klavira naučim da sviram divlje bubnjeve. I baš kao dete, poslušno ustajem, jer ovde nema mesta raspravi. Sedam za bubnjeve, raspuštam kosu, čini mi se da se konoba izvrnula naopačke, srce mi udara kao ludo od same mogućnosti da se pustim i iskažem svoju skrivenu želju.

Prepuštam se trenutku i uzimam palice. Ovaj put idem do kraja, nema blama – to sam ja! U ritmu uzavrelog srca počinjem spontano da udaram, utapam se u bend, osećam ritam i improvizujem. Do kraja večeri konoba se izvrnula naopačke još nekoliko puta, zajedno sa mnom i probuđenim detetom u meni. DA-MIR me je lansirao u SVE-MIR, dok su odzvanjali zvuci pesme „…biti slobodan, biti samo svoj…”

Obožavam ljude. Kada sam bila mala najdraži su mi bili drugari s kojima sam mogla slobodno da se igram i maštam. Tako je i danas kada sam odrasla – najdraži su mi oni s kojima budim to dete u sebi. S Damirom se radost desila na jedan. Podsetio me je da čuvam dete u sebi, negujem i volim, dopuštam da se izluduje, jer nikada nije kasno za srećno detinjstvo!

Rehabilitacija za kamene face

Obožavam ljude s kojima mogu da se smejem i glupiram. Znate onaj osećaj kada vam se čini da je dovoljno da neko bukvalno pokaže mali prst, a vi umrete od smeha. Ili kada ukoliko još neko nešto kaže, mislite da ćete pući od radosti i ludosti koja vas je obuzela. Sećam se da smo se kao deca takmičili ko može duže da izdrži ukrštenih očiju i napravi smešniju facu.

Odrasli su nam to branili, pod pretnjom da možemo doživotno da ostanemo zrikavi ili sa iskrivljenim licem. Sigurna sam da ima još zabrana zbog kojih smo, u nekim segmentima života, postali doživotni invalidi. S kamenim facama i krutim pogledom na svet.

Dobra vest je da rehabilitacija može da počne! Rehabilitacija u kojoj ćete uživati i dopustiti da se upišate od sreće, onako, bez pelena.

Grlim vas glasom i želim „dečje leto”!

Ana