Život je lep

Ako zbog ovih temperatura prerano krenemo da mislimo na leto i more – ko će biti kriv?

Dobro je da zimske kilograme nismo slagali ispod debelih džempera duži vremenski period.

Vidim, odrasla sam. U svemu vidim neki boljitak.

Pomažem mami u vinogradu, isključivo iz želje da vratim devojačku kilažu. To vam je kilaža kad sam bila devojka. Mislim, i dalje sam žensko, ali sad me valjda u ovim kraj četrdesete – rane pedesete zovu drugačijim imenom. Žena. Baba. Polovnjača. Uz sva ona afirmativna imena, kao raspuštenica i slično.

Srbija je to. Godine ne prašta.

Malo me bole leđa, pa da pripomognem s nekim kg manje i sebi, i svom organizmu. U radu je spas, pa evo i mene.

Kad, evo ga u vinogradu veliki fazan, peva i pesmom doziva svoju dragu. Prošle godine, sve sa podmlatkom, šetali su svako popodne na grožđanu večeru ili desert, ne znam tačno da vam kažem.

Tebi sam lepa, u to ne sumnjam! Ne jurim da izgledam mlađe. Ne volim veštačke zube i veštačke živote.

Volim tebe i tvoje bore.

Volim kad me dozivaš i šapućeš Baybe.

Volim more i crnogorske stene. Što plivaš do bove i do vojske sa mnom. Što smo kupili vršu, i što predviđam dugo leto sa raspravkama ko će da čisti ulovljenu ribu.

Deca dolaze i odlaze. Da napune baterije i novčanike. Miriše zaliv i zalazak sunca.

Paradajz je domaći. Život je lep.

Sanjarim dok seckam luk za gulaš i slušam: Na morskome plavom žalu.

Krivo je more!