Život je igra

Podkast sa Mirjanom Bobić Mojsilović

Druga epizoda podkasta Moje najbolje godine, To Sam Ja otvara mnoštvo uvek aktuelnih tema iz svakodnevnog života, kroz koje će vas voditi voditeljka Milica Gacin u razgovoru sa književnicom i novinarkom Mirjanom Bobić Mojsilović.

Slušaoci će moći da čuju savete o važnosti integriteta, istrajnosti u stvarima koje nas zanimaju, ali i koliko je bitno uraditi nešto za sebe, bez obzira na okolnosti u kojima se nalazimo.

Ove dve dame su pokrenule diskusiju na bitne, društvene i aktuelne teme, a naša gošća će, kao i uvek, biti izvor poučnih, dinamičnih i konkretnih poruka.

PODKAST – Moje Najbolje Godine – To Sam Ja – epizoda #2

Mirjana Bobić Mojsilović u drugoj epizodi podkasta – Transkript razgovora

Voditeljka (Milica Gacin): Dobar dan! Ovo je druga epizoda podkasta Moje najbolje godine – To sam ja i za moju gošću ću vam reći da je ona lučonoša našeg vremena, ona koju zovemo kada izgubimo smisao, kada nam treba to svetlance,  kako ona kaže, na putu do smisla i kad baš nismo sigurni sami sa sobom šta nam je to sreća i da li smo srećni. Mira Bobić Mojsilović je moja gošća i veliko zadovoljstvo. Zdravo Miro. Mislim, mi ćemo na ti.

Gost (novinarka i književnica Mirjana Bobić Mojsilović): Da, naravno.

Milica Gacin: Znamo se sto hiljada godina.

Mirjana Bobić Mojsilović: Naravno!

Milica Gacin: Odmah ću da kažem ono što ti ne voliš, ali ja to volim. Osim što si po struci novinar, po vokaciji pisac i slikarka, ali od svih tih elemenata tvoje biografije, iako ti to parče svog života baš mnogo ne ističeš, meni je super – ti si bila moj šef cela dva meseca!

Mirjana Bobić Mojsilović: Da! Ja sam dva meseca bila i to se lako zaboravlja. Mislim…

Milica Gacin: Ali ja ne! Znači da si bila i u ta dva meseca dobar šef .Tako da, kako god ti se nije dopalo to bivstvovanje, ali nama je bilo super s tobom, da znaš.

Mirjana Bobić Mojsilović: E pa hvala najlepše, ali nisam ja rođena da budem šef. Jednostavno…

Milica Gacin: Pa dobro, imaš mnogo veću misao. Ja stvarno mislim da si lučonoša. Malo sam gledala, gde god se pojaviš, to su tako neke dobre poruke koje se odnose na kvalitet života, na to – ljudi budite srećni, samo budite srećni, budite radosni. Toliko jednostavno, a tako zaboravimo ono – da l’ ću hleb, prodavnica, struja, jeste-nije..

Mirjana Bobić Mojsilović: Tačno. Pa zato što je sve ovo što nas okružuje napravljeno tako da nas upravo ubije. Što smo ubijeniji, to smo onda podložniji manipulaciji svake vrste i to i jeste cilj Velikog Brata.

Milica Gacin: Ja verujem da je velikom broju ljudi to i jasno ali mnogo je teško odupreti se. I stvarno se onako jako lako izgubi. Znaš kad ti moraš da juriš za egzistencijom, kad moraš da rešavaš, hendluješ 1.000 problema odjednom, ti tako lako zaboraviš ono što je unutar tebe i što je suština. Tu nema mnogo priče.

Mirjana Bobić Mojsilović: Znaš šta, uvek je bilo teško, nikad zapravo nije bilo lako. Ali, postoji jedna razlika između ovog vremena sada i na primer vremena naših roditelja. Oni nisu imali imperativ, kulturološki i sociološki, ako hoćeš i politički, koji je glasio – budi večno mlad, budi lep i neka tvoja spoljašnjost govori više o tebi nego bilo šta drugo. Tako da, u tom smislu, imali su lakši život. Ženama, našim majkama, je bilo dovoljno dozvoljeno da ne budu, kako bih rekla, iako su naravno bile lepe i vodile računa o sebi, ali nije im bila obaveza da ostanu devojke do kraja života. Bilo im je ok da, možda čak i prerano, u četrdesetim su bile srećne da budu sredovečne žene, da budu bake i tako dalje…

Milica Gacin: Naravno da da. Radovale su se tom periodu. A da li si primetila da polako, sada stidljivo, rekla bih, ali se polako javlja narativ da je starenje OK. Kao da je do skoro ta reč “starenje” koja je najprirodnija pojava na svetu bila negde ono kao – vau to nas plaši, ne ne nikako. A sad odjednom baš gledam – pa da, sve je OK da starimo, ali hajde to da uradimo na najlepši način. Hajde da probamo ovo.

Kao da sad kad više ne znamo šta, kad smo iscrpeli sve metode, vežbanja, ubice celulita, ne znam ubice čega.. Kad smo to iscrpeli, onda smo se vratili onom što je neminovno. Mislim da, ostarićemo i sad su svi kao pomireni sa tim i čini mi se da posto…

Mirjana Bobić Mojsilović: Ali kao.

Milica Gacin: Kao! Postoji jedan narativ. Ali bar hajde da vidimo pozitivne…

Mirjana Bobić Mojsilović: Ali samo kao. Ja gledam samo po ovome što se može videti u zapadnim medijima, ne govorim uopšte o našoj, ali naravno sve se prenosi i ovde. Jeste ok, ali samo kao reklamni slogan za prodavanje više krema protiv bora, krema za mladost, a kao OK je stariti.

Politički na globalnom nivou imamo tezu da su stari ljudi nepotrebni. I to je jedna mračna, distopijska teza. Naravno, protiv toga se borimo mi koji ćemo uvek razumeti šta nam rade i o čemu se radi, koji ćemo uvek biti u skladu sa svojim godinama, a nikad stari da bismo postali dosadni ili anahroni. To je poenta.

Milica Gacin: Da, da, da. Al’ nekako kao da izjednačavamo ta dva. Kao da kad si star, ti si predosadan.

Mirjana Bobić Mojsilović: Pa da, zato što je starost doskora bila posmatrana kao kulturološko prokletstvo. Granice su se do te mere spustile da sada i za devojke od preko 35 godina kažu da su stare.

A onda pogledaš, s druge strane, ništa to nije slučajno. Ako gledamo to politički kako izgleda, to je priča o najužasnijoj pošasti današnjice. To spuštanje granica mladosti je stiglo do goruće teme. U poslednjih godinu dana, na društvenim mrežama, to je tema pedofilije. Tako da, između ta dva ekstrema, jadni čovek i jedna žena se koprca kako zna i ume.

Milica Gacin: Da, ali šta ćemo sa ženama? Ne sviđa mi se taj epitet “jadna”. Šta ćemo sa ženama koje, kada dođu u srednje godine, evo vidiš portal To Sam Ja koji ti odlično poznaješ, jer pišeš za njega svoju kolumnu gde se baviš ženama 45+, moj projekat Tvoje najbolje godine se takođe bavi ženama u srednjim godinama. Šta ćemo sa nama u srednjim godinama kada dostignemo neku zrelost i iskustvo, hajde damo sebi kompliment pa kažemo i neku pamet?

Čini mi se da jednom broju žena i poraste samopouzdanje, da to nekako bude logična posledica svega izrečenog ali, s druge strane sam uverena da se nikad lakše ne ruši to samopouzdanje kao u srednjim godinama, jer dobiješ takve poruke. Pored ovih koji si ti nabrojala, otvori medije – ne nikako kratka suknja u 50-im godinama, morate da skratite kosu, crveni karmin – daleko bilo.. Staricu od 45 godina udario auto, staricu od 50 ne znam – desilo joj se to i to. Mislim, a i ono kao – pusti klimakteričnu tetku, babu, mislim da ne moram da nastavljam niz.

Mirjana Bobić Mojsilović: Živimo u jednom fenomenu anonimnih mrzitelja. 

Milica Gacin: Ali nisu samo anonimni. To ćeš da čuješ na poslu, od komšiluka, od partnera…

Mirjana Bobić Mojsilović: Izloženi su i mladi, nisu samo sredovečni, svi su izloženi nekoj agresiji. Zapravo, to je imputiranje ideje o nedovoljnosti, da nikada nećemo biti dovoljno dobri, uvek će nam se tražiti mana. Nikad dovoljno mladi, nikad dovoljno lepi, nikad dovoljno uspešni, nikada dovoljno seksualno atraktivni. I to važi i za muškarce, da se ne lažemo. I oni su upregnuti u istu matricu da moraju da budu nešto po standardima koji su apsolutno nedosegljivi. Jer je jedan od ultimatuma savremene kulture totalno satanski i on glasi: “Budi sve mlađi”.

A da ti kažem za tvoje pitanje, oko samopouzdanja. Ja sam letos objavila neku fotografiju s letovanja gde sam u letnjoj, uskoj, crvenoj mini haljini i apostolkama. I naravno da je bilo komentara..

Milica Gacin: Top, foto-video! Nećete verovati! (smeh)

Mirjana Bobić Mojsilović: Ne. Bilo je komentara na društvenim mrežama. Ono kao “E stvarno, ali ovo ti nije trebalo! Pri čemu ja sam vrlo zgodna žena. Imam i dalje jako dobre noge, koje ne izgledaju nikako kao sredovečne.  Al’ to nije bitno! Bitno je da su se našle, i to žene uglavnom, da komentarišu, što je naravno meni bilo smešno.

Naravno, ja se po Beogradu oblačim pristojno i ne nosim miniće, ali na moru – izvini molim te! A s druge strane imamo tu potrebu prikazivanja tela. To je priča o samopouzdanju.

Jer ti imaš u stvari jednu, takoreći obavezu da prikažeš svoje telo u kupaćem kostimu, ili u nekoj haljini s nekim rupama na društvenim mrežama. Ja gledam u letnjim mesecima, stvarno je to tužno. To je problem, što su žene pristale na to da budu telo. Jer ako ti pristaješ na to, bez obzira koliko da imaš godina, da javno prikazuješ sebe u kupaćem kostimu ili u donjem vešu da bi dobila potvrdu da vrediš, to je nešto što je duboko protiv emancipacije žena, to nas vraća 100 godina unazad. A s druge strane, ideja o starenju  i o tome da si nepotreban, je strašna, ali to je istina. To postoji u civilizacijama otkako je sveta i veka.

Milica Gacin: Dobro, valjda smo napredovali.

Mirjana Bobić Mojsilović: Pa samo prividno, ali kažem ti – ako za devojku od 35 godina kažu da je stara.. Uvek je bilo, nekada u 19. veku devojka neudata sa 22-3 godine smatrala se starom. Granica se jeste pomerila, ali uvek ostaje ta ideja o njenoj potrošljivosti. Znači, žena je potrošnija roba nego muškarac. Mada i on je sad upleten u istu zamku.

Dakle, da ženin rok trajanja traje mnogo kraće nego muški. Imamo stereotipe o starosti žene i njenoj bezvrednosti posle 40-te jer joj tada kao pada seksualna atraktivnost i drugo imamo stereotipe o bezvrednosti žene koja nema decu.

To su stereotipi, to su jako teške stvari da se žena sama izbori sa tim. Jer šta su izazovi? Izazovi – ja izlazim napolje da vam pokažem kako ja nisam za bacanje pa ću ja sada da nosim najkraću suknju, najcrveniji karmin, da se ponašam kao da sam osvojila svet – znači da budem s jedne strane potpuno nepristupačna, a s druge strane da ‘vatam klince koji su 30 godina mlađi od mene i da se slikam s njima i da pokazujem tu svoju seksualnu privlačnost.

To su sve paradoksi, to je sve kako bi rekli ovi “acting out”- igranje za druge. To je u stvari plesanje za čaršiju. 

A samopouzdanje.. pa znaš šta je samopouzdanje? Ima druga isto lepa reč, mada nije srpska, ali “integritet”, samodovoljnost, samosvojstvo. Kad znaš ko si i šta si, onda ne mogu baš lako da te lome ovi vetrovi modernosti i ultimatumi sa društvenih mreža.

Milica Gacin: E vidi, ta tvoja analiza nije baš lepa. (smeh) Mislim rezultati analize nisu lepi, ne pričam o metodologiji, ali ‘ajde da vidimo šta su rešenja. Lako je reći: “treba da imaš integritet”, ali u današnje vreme kako je to teško! Jako je teško. Kako ćemo?

Mirjana Bobić Mojsilović: Ako smo zabavljeni nečim stvarnim, nečim čime se bavimo: hobijem koji radimo, ljubavlju prema svojoj porodici, želimo da učimo nešto iz početka i učimo. Znači već sama ta fokusiranost na nešto drugo, a ne na svoju pojavu u stvarnosnom svetu, nam pravi jedan strašno važan, ozbiljan i prilično neprobojan štit.

Ako vi imate nešto u glavi i bavite se time što imate u glavi, onda osećate neku superiornost, gde god da se pojavite. Ako ste žena koja ima srećnu porodicu, dobar odnos s mužem i decom i trudite se oko toga, gde god da se pojavite – pa ne mogu baš da vas pomere komentari sa društvenih mreža ili to što vas ne gleda neki tamo brkati dečko u kafiću.

Ili ako čitate knjige, učite novi jezik, imate neki hobi, bavite se nekom umetnošću, ako fenomenalno pravite kolače – taj osećaj da vaš život u stvari ne samo da ne prolazi uludo, nego da ne prolazi. A on ni ne prolazi samo ako nam je pažnja usredsređena na sve drugo, samo ne na prolaznost života. Jer ako razmišljamo o tome kako vreme prolazi, vreme prolazi svima.

Milica Gacin: Fokus na nešto važno.

Mirjana Bobić Mojsilović: Na sve drugo samo ne na prolaznost života. Razumete. Jer ako razmišljamo o tome kako vreme prolazi, vreme prolazi svima.

Milica Gacin: Da, svakako će proći.

Mirjana Bobić Mojsilović: I onda ćemo imati tu strašnu ideju o tome da starimo i da u stvari otkako se rodimo, da nas sve to vodi ka nekom silasku. To su depresivne misli. Ali ako se nečim bavimo, ako ne dozvoljavamo da nam te  misli o prolaznosti obuzmu dan, život i svaki trenutak, onda ćemo naravno moći da se odupremo tome.

Drugo – ta fokusiranost na nešto drugo nam sigurno, kao što sam rekla, pravi neku odbranu od surovosti ovog sveta.

Mislim i da nije svet surov, prirodno je da svaki čovek u nekim godinama kad shvati – e pogledaj, izgledamo skoro isto, a ona je 30 godina mlađa od mene – morate da počnete da mislite o tome kako ste na nekoj stazi biološkog silaska, a sa biološkim silaskom normalno dolazi i društveni silazak. Pitate se šta još mogu da uradim, koliko imam vremena, da li vredi? Ako se fokusiramo na stvarnost, opipljivost, materiju i telo, onda ćemo imati daleko veću ideju o trošnosti. Jer materija je trošna, je l’ tako? Ali ako se fokusiramo na duhovne stvar – na temu ljubavi, znanja, radoznalosti, na temu očuvanja svetlanceta u tami, onda ovo ne može ništa da nam uradi.

Milica Gacin: Znaš šta bi ti zli jezici rekli – a gde ću sad? Pa šta sam do sad čekala? Ili bi neko sa strane to rekao – tvoje je prošlo. U, da si nešto mogla, ti bi uradila. Ne bi čekala 50 ili ne bi čekala zrele godine. Mislim, ima i toga je l’?

Mirjana Bobić Mojsilović: Pa ima.

Milica Gacin: Pa ti to onda isto samopouzdanje tako poljulja, onako lagano. Neko prođe, ovako te kvrcne po ovoj čaši i ti ne možeš da ne čuješ.

Mirjana Bobić Mojsilović: A dobro, čuješ! Ali, zašto to ne uče u školama decu? Da se u stvari uvek počinje, svaki najduži, najveći put počinje prvim korakom. Prema tome, šta god da nam kažu, mi samo treba da znamo – ako svakog dana budem istrajan u onome što radim, pa makar i danas da počnem, u 50-oj godini, kad mi je neko rekao gde ćeš sad, jer tvoje je prošlo? Baš bi mi to bio motiv da krenem ispočetka. U stvari, divim se ljudima koje uspevaju da krenu ispočetka.

Milica Gacin: Ti si bila u zrelim godinama kad si rešila da napraviš kat (cut) i da uzmeš život u svoje ruke?

Mirjana Bobić Mojsilović: Naravno! Bila sam u, da kažemo, zrelim godinama ili na početku zrelih godina i naravno za to je potrebna hrabrost, ali uvek birate – je l’ više volite da budete mali miš u nekom sigurnom, neprijatnom okruženju, ili ćete da budete hrabre i da možda doživite još neki pad, ali da budete slobodni i da sve bude vaš izbor.

To se zove avantura. Naravno, ja uopšte ne savetujem bilo kome da ide mojim stopama. Ali hoću da kažem – niste se nikad bavili sportom – gde ćeš sad u 50 godina, šta te briga, koga boli uvo više kako izgledaš, obuci široku trenerku i šta te briga. Apsolutno netačno i nefer.

Ja sad gledam neke žene od 90 godina rade jogu, prevrću se preko nekih motki. Dakle nije ideja o tome biti mlad, nego ne dozvoliti da te bilo ko otpiše. Nemoj sam sebe da otpisuješ. A to znači pokret, telesni i duhovni, da izađemo iz zone komfora. Ako smo do 50 i neke godine živeli prilično tužan ili depresivan život u kome nam se mnogo želja nije ostvarilo, pa u čemu je problem sad da kažemo idem ispočetka? Pa ne mogu da dobijem na lotou, al’ mogu da skinem 3 kilograma.

Hajde da vidimo za koliko ću da ih skinem, koliko čučnjeva, koliko sam savitljiva? Ili, mogla bih da počnem ponovo da učim jezik koji sam zapustila i da vidim koliko dana ću da izdržim.

Svaki dan u kome nešto uradite u tom smislu za sebe je apsolutni dobitak. To je kao da stalno dobijate na nekom malom lotou.

Milica Gacin: Ma, MOGU. Je l’ to može da bude nova mantra?

Mirjana Bobić Mojsilović: Da, MOGU.

Milica Gacin: Znaš zašto hoću da pričam sa tobom o samopouzdanju? Zato što mislim da ako čovek, bez obzira na pol, ne veruje u sebe, pa kako će?! Ako nemaš vere, prosto kako ćeš?

Imala sam prilike da radim Samit žena lidera, to je mnogo dobar projekat, već nekoliko godina postoji ovde u Beogradu. Na jednom od tih skupova sam razgovarala sa četiri žene, sve su CEO, direktorke banaka, telekomunikacije, sve ludačke pozicije. I ja sam se onako štreberski – sveska i olovka, old school, čitala – liderstvo, leadership, šta je menadžment ljudskih resursa, kadrovski… FON sam završila dok sam to izanalizirala, kao kako ću da se spremim za razgovor, da budem moderator.

Znaš o čemu su pričale te četiri žene, sve do jedne? Jedna je bila na čelu banke, jedna na čelu telekomunikacione kompanije, jedna se bavi PR-om i jedna je nešto u Singapuru, neka korporacija, ludilo mozga. Samo o samopouzdanju! Isključivo o tome! Nijedna nije progovorila o svojoj edukaciji, o silnim fakultetima, raznim skills-ovima koje ima i tako dalje. Ni o čemu! Samo su pričale o tome kako ova koja izađe na Board u Telekomunikacionoj kompaniji sa ostalim muškarcima, koji ono na jedan kao – da ja mogu – to govore. I ne čuju šta je pitanje, i ne čuju šta je problem, oni odgovore – da ja mogu, ja umem, dok se ona kao misli – hoću li moći ili neću moći.

To je njeno iskustvo i tako su i preostale tri pričale – isključivo o samopouzdanju! I to mi je onda kliknulo koliko je to važno, e o tome te niko ne uči. Niko ti ne kaže da je najvažnije da veruješ u sebe i nije to self kultura za koju znam da je ne voliš. I ja mislim da to nije self kultura. To je prosto – čovek mora veruje! I moraš da veruješ u sebe prvo, u svoje potencijale.

Mirjana Bobić Mojsilović: E sada – da bi ljudi razumeli šta znači to verovati u sebe. To znači ovo sad dok si pričala o ovim tvojim direktorkama, šeficama i to. Znači može – čovek je nepobediv onda kad može sebi da šapne – pa šta i ako puknem. Od toga se ne umire. Znači ako se ne vezujemo patološki, grčevito, za uspeh i za ambiciju, ako nam je važnija, važnije putovanje od cilja, tada imamo najveće samopouzdanje. Znači, zamislila sam sebe, sada ja idem da govorim nekim direktorima i onda bih naravno, spremala bih se zato naravno.

Ali bih u isto vreme pred sam izlazak sebi rekla – nema problema i ako pukneš. Ne može ti niko ništa. To je suština i onda sa tim stavom izađeš i pobeđuješ. Kad ti je grčevito stalo da osvojiš prvo mesto, odnosno da fasciniraš bilo koga, tada je to znak manjka samopouzdanja. OK je biti i drugi, ne umire se od gubitka. Mi živimo u eri pobednika. I to je jako teško. Ne može niko, ne može Novak Đoković da bude stalno pobednik, a on je najpobedničkiji mentaliet.

Milica Gacin: Simbol pobednika! 

Mirjana Bobić Mojsilović: Da! I pogledajte kako on, s’ kakvom otmenošću unosi i to kad izgubi. A šta znači pobednik? To znači da nekog drugog ostavljaš iza sebe. U ovom smislu sociološkom govorim. Prema tome, mislim da se može biti pobednik, a da nisi pobedio. To sam htela kažem. Možeš da budeš pobednik jako nisi pobedio u utakmici.

U stvari, da život ne treba da bude utakmica. To je moje mišljenje. Nego treba da bude igra. Ako sam sebe zabaviš, ako tebi sa samim sobom nije dosadno, ako u sebi vidiš tu šansu da se podigneš i posle pada – ti si pobednik! To je suština i to je samopouzdanje. I sad to može da se prevede na bilo koju temu. Na temu posla, na temu fizičkog izgleda na temu odnosa prema ljudima. Znači dođeš negde i više nisi glavna lepotica, ili glavna tema, ili

Milica Gacin: Glavni baja.

Mirjana Bobić Mojsilović: Ili glavni baja. I šta čovek koji ima integritet kaže? Pa OK. Nek’ sad bude neko drugi. I već tada, to, da kažemo, dozvoljavanje da bude i neko drugi, tebi pravi samopouzdanje mnogo veće To je poenta. Al’ ako kažeš sebi – Ne, ja moram – a nisi, onda je to haos. E tada pada samopouzdanje.

Ne moram da budem prvi. Ne moram da budem najlepša. Čak, ne mogu da kažem – ne moram više da budem najlepša, jer se pitam da l’ sam ikad bila najlepša. Nisam.

I kad se čovek pomiri sa tim običnim činjenicama života, i kad ih prihvati kao, ne neminovnost, nego kao – to je tako da! Pa? I šta? Onda postaje neko ko ima veći integritet i ko je u suštini nesalomiv. Jer može se biti jako srećan i uspešan i kao drugi i kao treći i kao peti. Može se provesti čovek na žurci ili u kafani genijalno iako svi ne gledaju njega.

Milica Gacin: (Smeh)

Mirjana Bobić Mojsilović: Da li žena može da bude srećna bez komplimenata? Pa kako da ne može?! Pogledaš se u ogledalo. Ako si uradila nešto za sebe.

Milica Gacin: E, a bez partnera? Pošto ja to stalno čujem. Jao, kao super, al’ sama je! (smeh)

Mirjana Bobić Mojsilović: Ne! To tek! To je stigma jedna. Ovako – naravno da može da se bude srećan bez partnera, neću ja da zagovaram ideju života bez partnera. Ali, s druge strane, živimo takođe u jednoj klimi koja apsolutno potcenjuje brak i ljubavnu zajednicu dvoje ljudi. I promoviše zamenu za ljubav – seks, i to seks sa neznancem, nekim za koga te boli uvo i tako dalje. Ja mislim da je to jako oštetilo i žene i muškarce. A da li žena može da ima samopouzdanje bez partnera? Pa naravno! Sad zamisli da tebi ili meni neko dođe da me pita – gde si bila? Ili gde ćeš da ideš? Da l’ to može da se zamisli? Ne može. Žena koja ima, koja je, iz ovih ili onih razloga, bila prinuđena da zavoli svoju slobodu, a pritom je ekonomski nezavisna, apsolutno može da uživa bez pardona.

Izvinjavam se, al’ tako ja mislim.

Milica Gacin: Dobro, super!

Mirjana Bobić Mojsilović: Može da uživa

Milica Gacin: To nam treba.

Mirjana Bobić Mojsilović: Naravno! Lepo je biti u srećnoj vezi, ali imati partnera samo zato da bi ti bilo lakše da popiješ kafu, a da ne progovoriš ni jednu reč i da oboje buljite u telefon – izvini pa to može svako sam da radi.

Dakle, najdivnije je naći neku kao iz moje pesme, ili iz nekog mog romana. Ako toga nema, pa predivan je život i u toj slobodi. Ta sloboda može da bude jedan fantastičan partner. Naravno, ne savetujem ja to,  ljudima koji nisu izvučili taj zanat – slobode. I to je jedan veliki zanat. 

Milica Gacin: To je naj, najteži.

Mirjana Bobić Mojsilović: Da, naravno. 

Milica Gacin: Ima li neko ko ga je izučio do kraja?

Mirjana Bobić Mojsilović: Ali hoću da kažem – žene su, pazi sad imamo problem. Ne žene srednjih godina. Imamo problem, devojke ne mogu da nađu mladiće i onda se osećaju neverovatno loše. Imaju gubitak samopouzdanja zato što nemaju dečka, verenika, jer se, nisu udale sa 30 godina. A pametne i obrazovane.

Tako da mislim da smo kulturološki, na globalnom nivou, unazađene. To je paradoks! Posle 100 godina feminizma, mi smo se vratili 200 godina unazad. Jer vidi ovo – u celokupnoj literaturi do sredine 20. veka, ideja o romantičnoj ljubavi koja ne zna za ove društvene stratume i  koja je, dakle samo ljubav čista i tako dalje. To je bio ideaI.

Najstrašnija sudbina se smatrala da te otac i majka, zbog siromaštva, daju mladu za starca. Je l’ tako? I  mi imamo pola ruske literature na tu temu i da ne pričam dalje. A ona je volela nekog drugog, al’ morali da je udaju za nekog matorog, debelog lovana. A gledaj! A danas?! Danas je to ideal srećne sudbine ćerke – da je tata i mama školuju, da se što pre uda za nekog bogatog. Da ne govorim da posle feminizma imamo sad stigmu ponovo same žene, devojke. One ne mogu da nađu mladića, zato što su ljudi opsednuti sami sobom. Opsednuti su narcizmom, egoizmom, samoćom. Tom lažnom samodovoljnošću – čitava vojska nezadovoljstava. Sve je to indukovano savremenim životom, društvenim mrežama i tako dalje. 

Milica Gacin: Razumem, ali šta ćemo? Znaš sad ajde. Dala si konstruktivan predlog za svakog od nas. Baviš se sobom, fokus je na onome što te interesuje, da l’ su kolači, da li je jezik,

Mirjana Bobić Mojsilović: Da

Milica Gacin: Nevažno. Pisanje knjiga,

Mirjana Bobić Mojsilović: Da.

Milica Gacin: Slikanje, nije bitno čime se ko bavi.

Mirjana Bobić Mojsilović: Govorimo, a to sam govorila o ženama u srednjim godinama. 

Milica Gacin: A što ne može da se izleči. Da! Ne možeš sve druge da izlečiš. Šta ćemo? Šta, mislim, kako ćemo?

Mirjana Bobić Mojsilović: Pa da li me pitaš za mlade devojke?  Mlade devojke treba da idu tamo gde mogu da nađu dečka s kojim će da rastu. To je suština. Da ne idu po klubovima i da traže separee sa šampanjcima, jer to njihova generacija ne može da im pruži.

A nema ničeg lepšeg u životu nego da nađeš nekog u mladosti, da ti Bog da tu sreću da imaš da s njim rasteš. Da nemate ništa i da sve zajedno napravite. To je najlepši život koji – otkako je sveta i veka.

A, ako me pitaš za žene u najboljim godinama – ja sam rekla, ja ne znam šta. Sad kako? Da ideš da juriš nekog frajera i da doživljavaš stalno, to hoću da kažem – sa tim jurenjem šta doživljava žena koja misli da može da juri nekoga, a u srednjim godinama je? Doživljava ovo što si ti rekla – vidi babu, tetku, ova se naložila, šta mi glumi klinku.. Ili, doživljava onaj očaj da je nekadašnja lepotica, a odjednom se više niko ne okreće za njom na ulici. Ili joj niko ne prilazi. Ili nema komplimente. Znači, moramo da naučimo da živimo sa tim nemanjem i da od toga napravimo imanje. To je suština. I tada će frajeri prilaziti sami.

Milica Gacin: Pre tebe, odnosno gošća prve epizode ovog podkasta je bila doktorka Mima Fazlagić, ona je ginekolog, koja je rekla da su vrlo česta iskustva iz njene prakse, iz ginekološke ordinacije, starija žena-mlađi muškarac. Ali da to nije iz tog očaja o kome ti pričaš. Znači, kao sad – i dalje ću da budem dobra riba,

Mirjana Bobić Mojsilović: Da, da.

Milica Gacin: I dalje ću da budem mlada.

Mirjana Bobić Mojsilović: Moram!

Milica Gacin: I da moram kao, to ne! Ja umem, ja znam on može i to. Kao ne, nije ta priča. Nego je ona rasterećena, ona je sigurna žena u sebe, baš je briga. Ona zna ko je ona, kaže: To sam ja!

Mirjana Bobić Mojsilović: Sigurno!

Milica Gacin: I to je to!

Mirjana Bobić Mojsilović: Sigurno!

Milica Gacin: A njemu se to sviđa! On koji je 13, 15, nije važno koliko godina mlađi. Njemu se to sviđa, a ne da li je završila novi, ne znam koji tretman, mislim celulita, da li je, da li se napumpala ovako ili onako. Njemu to više nije bitno! Njemu je bitno da je ona nasmejana i zadovoljna.

Mirjana Bobić Mojsilović: Pa jeste! Znaš šta, postoje razne teorije, a dobro znamo i iz prakse, da je najerotičniji deo ljudskog tela mozak. U oba pravca. Prema tome činjenica je da je taj tabu srušen – starija žena – mlađi muškarac. Mislim, u umnogome jeste. Tome je doprineo naravno Hollywood, sve te priče –  Džoan Kolins koja je evo u srećnom braku sa 30 godina mlađim. Imamo i mi slučaj Verice  Rakočević i Veljka, koji vidim da žive srećno i sa 30 godina razlike. Je l’ tako?

To je naravno retko! Svaka čast! Ko je našao sreću u tome, uvek mogu samo da podržim. Sve dok su dobri odnosi meni je to divno. Ali poenta, mi nismo sad pričali o tome da l’ to može, nego zašto je žena prinuđena da po svaku cenu juri to da se ne bi osećala loše, jer je stigmatizovana kao sama žena? To je bilo, to je bila naša tema. Ja mislim da ne treba ništa da juri zato što je to pročitala u Cosmopolitan-u. Ja mislim da ne treba ništa da radi zato što je to neko rekao. Kao – e, sad je to moderno.

Milica Gacin: Ma da! Dobaci ti ono u liftu zgrade – ajde kol’ko imaš, kao – super izgledaš za svoje godine!

Mirjana Bobić Mojsilović: E da! To je, da.

Milica Gacin: Ali za svoje godine?!

Mirjana Bobić Mojsilović: Prvo sam se nervirala!

Milica Gacin: (smeh) Pa jeste. Je l’ jesi?

Mirjana Bobić Mojsilović: Pa naravno da sam se nervirala, jer to je onaj srpski kompliment – poljubac, pa pored njega ide šamarčić. Ali sad se više ne nerviram. Smešno mi je, i u stvari baš me briga! Što kaže Tucker Carlson: “Treba da vodimo računa samo o o ljudima koji nas vole.” I o onima koje mi volmo. Šta nas boli uvo za mišljenje nekih ljudi koje ne poznajem?

Milica Gacin: Ali ljudi saopštavaju, bez da su pitani. Svuda svi saopštavaju mišljenje. I onda znaš, mnogo je teško. Evo ti si dobila komentar kad si bila na moru. Pa u čemu ćeš da budeš na moru? U bundi? Ne razumem.

Mirjana Bobić Mojsilović: Da.

Milica Gacin: Mislim, razumeš. Ako ništa drugo ne možeš da ne čuješ, da ne vidiš, bar da nemaš i tu reakciju – ma boli me uvo! Ali neku reakciju moraš da imaš.

Mirjana Bobić Mojsilović: Da.

Milica Gacin: Mnogo je tih inputa koji nisu dobri

Mirjana Bobić Mojsilović: Da.

Milica Gacin: Zašto?

Mirjana Bobić Mojsilović: To je tačno, al’ takvi smo zato što su mnogi ljudi upravo na društvenim mrežama dobili priliku, da svoje lične frustracije leče. To je ono kao – Veliki Brat maltretira čoveka zapadne civilizacije već decenijama! Oni žive u strahu od svega. I dali im jednu jedinu priliku da i taj običan maltretirani građanin maltretira nekog drugog. A to je da mu kaže – ugasi cigaru u parku. Ili da mu kaže, ne znam- dete nisi uhvatio levom rukom. Znači da i oni budu kao kontrolori nekog drugog. To je

Isti taj princip se preneo simbolički na društvene mreže, gde je svako dobio priliku. A sada sa društvenih mreža kažemo da ta otvorena komunikacija ili bezobrazni prilazak drugom ljudskom biću preneo se i na ulicu, autobus, nema više granice u komunikaciji.

I svako svakom može da kaže šta god hoće i da ga uvredi i da to smatra normalnim delom života. To jeste strašno.

Meni je najstrašnije što me, pre neki dan, neki kome sam trubnula, da me ne udari dok sam se isparkiravala, stao i pretio da će da mi polomi koske. A pri čemu je taj prostak i divljak u automobilu imao dve devojke od po 25 godina. Ja sam samo zamišljala – Bože kako li ovaj njih dve tuče? Na primer.

Jer je meni pretio da će da izađe zato što sam mu trubnula. Eto. Ali u tom trenutku nisam izgubila samopouzdanje. Znaš šta sam govorila? Gledajući da nijednu reč nisam rekla, iako sam se isekla da će stvarno da uđe da me s nekom motkom polomi, samo sam ovako govorila u sebi – Bože kakav jadnik! Jaoj, kakvo ljudsko biće za žaljenje. Kakav jadnik! Nije ono – jadna ja, sad će da me bije, to je zato što sam ja sama žena u kolima u srednjim godinama, haha, nego zato što je on jedan jadnik bez mozga, pun snage, bez škole, koji ne zna kako će svoju energiju da potroši. I uvek je dosta toga u našem uglu posmatranja stvari.

Milica Gacin: Pa, sve. Sve. Dobro kad si se približavala srednjim godinama i toj famoznoj  menopauzi, jer to je nekako postala moja tema. Pravo da ti kažem – ja volim tu temu, jer sam rekla doktorki Mimi – ja  sam toliko toga naučila, jedan tako divan svet otkrila, jer nisam imala pojma u stvari koliko toga dobrog možeš da otkriješ, uradiš i nađeš u toj menopauzi, jer klimaks je kulminacija. Klimaks nije kraj, kako nam se servira.

Znači po meni – menopauza je početak novog kvaliteta života, a nikako kraj. Nije kraj. Znači počinjati nešto novo, nešto veliko, divno.

Mirjana Bobić Mojsilović: Kao što ne govorimo o drugim fiziološkim ovaj procesima u svom telu s drugim ljudima, što bi govorila o tome? Ali naravno o tim fiziološkim simptomima, uopšte to ne raspravljam s bilo kim, ali mogu da govorim o kvalitetu života koji se događa u zrelim godinama.

Ja volim da govorim o onome što je život, što je društveni kontekst, što je naš stav prema tome, što su ideje i što su stvarno mogućnosti. Ne, ne delim svoj život na pre i posle nje.

Milica Gacin: E to nam kaži!

Mirjana Bobić Mojsilović: Što bi rekao – ma taman posla! Ma taman posla.

Milica Gacin: Zato što se deli. Jer to je stereotip s’ kojim porasteš. Kao kad dođeš u tu menopauzu – nemamo drugi izraz. Izvini – tako se zove. Kao, e sad ti je kraj. I život ti se deli na pre i posle menopauze. Na to sam mislila. Ali ja volim tu temu.Tako kao što tebe nervira. Krene mi odavde i sad će neko da me diskvalifikuje. E pa neće! E pa neće, zato što mi se otvorilo mnogo toga. I ja stvarno mislim da upravo to – ne delim na pre i posle. Ne delim ga!

Mirjana Bobić Mojsilović: Pa nisam shvatila da me iko diskvalifikovao zbog toga.

Milica Gacin: Ali jeste sterotip.

Mirjana Bobić Mojsilović: Pa, jeste. Ali stereotip u smislu da srednjih godina i šta može žena u srednjim godinama. Može toliko toga da to stvarno nije normalno, može da kaže – ne moram tol’ko toga. To je isto jedno, ogromno polje slobode koje se otvara, a mogu i hoću toliko toga i ne može mi niko ništa. I to je tačno. I to je vrlo bitna stvar da shvatimo da nam ne može niko ništa.

Znači, samo je bitno da se ne ulenjimo, da ne potpadnemo pod te stereotipe – da nam nešto priliči ili nam nešto ne priliči. Da, na primer, ovaj sport može, ovaj ne može. Da, ova hrana može. Čovek treba da sluša, da sluša svoje naravno unutrašnje biće i da sluša svoje telo. A da pomogne svom telu prvo mora svojim mislima pa onda  idejom o nekoj akciji i onda eto u saradnji te dve –  ne može nam niko ništa – što bi rekao moj guru, Mitar Mirić. Ne znam. mene nešto ‘oće narodnjaci od jutros.

Milica Gacin: (smeh) Dobro je, dobro je. Šta sam još htela da te pitam u vezi sa tim porukama, za koje i mislim znam, prosto evo i brojni pregledi tvojih gostovanja u emisljama, u podkastima samo govore o tome koliko se ljudi hvataju za to svetlance koje nam stalno servraš. A ovako u komunikaciji sa ljudima na ulici kao – kad čuješ, ej Miro! Hm. Jao, da – sreća je u malim stvarima i to ili, ili kako to izgleda?

Mirjana Bobić Mojsilović: Prilaze mi ljudi. Da, naravno! Pa prilaze mi ljudi zato što, zato što sam ja neposredna osoba i zato što, ne pravim od sebe nikakvu gromadu niti se osećam da sam ta. Kao jednostavno se trudim da ja svoj život, učinim smislenim i, i radosnim, koliko je to moguće, a onda valjda to ljudi osećaju pa onda dođu da pipnu to malo, da dobiju malo tog praha, svetucavog i ja to nesebično dajem. Jer mi je lepo kad vidim da nekome ko je namršten ili utučen, sam uspela da  izmamim osmeh. I to je eto šta sve možemo.

Milica Gacin: Da. Spominješ vrlo često tu aktivaciju, mentalnu pre svega, ali i fizičku – je l’ se ti baviš nekim sportom?

Mirjana Bobić Mojsilović: Ja se bavim raznim sportovima, a ništa fanatično. Znači, kad je lepo vreme igram tenis, volim da hodam, Išla sam redovno na pilates pa sad kad je bila korona to sam promenila. A sada redovno radim čučnjeve i sada sam u projektima istezanja. Svakodnevnog. Tako da eto. Al’ svakog dana mora nešto da se radi.

Milica Gacin: A kontakt s’ prirodom?

Mirjana Bobić Mojsilović: Obožavam prirodu naravno! Baš uživam; i sad kad je nema mnogo oko nas, ja hranim senice i onda menii dolaze ptice na terasu i to je isto kontakt sa prirodom i obožavam to.

Milica Gacin: Pa da. Zato si ti naš lučonoša. Mira Bobić je bila gost druge epizode podkasta Moje najbolje godine – To sam ja. Vidimo se narednoj epizodi.