Živeti u braku sama

Brak je nežna tvorevina. Osetljiv je, ne samo na turbulencije već i pre svega na emocionalne investicije, podsticaje, odanosti, ulaganja, međusobnu posvećenost

Kada se u „nekim” godinama, u kojima to niko ne očekuje, dogodi razvod, pitanje je – zbog čega? Čuje se neverica, rečenice poput „Šta im bi? Kad su ovoliko izdržali, zbog čega sada prave takav haos u životu?!”, oseća se užas, strah, nekad odobravanje. Pitanje je – ko je koga ovlastio da sudi o tuđem životu? Ali to je uvek aktuelno pitanje koje govori o ljudskoj potrebi da sve zna bolje, čak i od samih protagonista događaja.

Nekada loš brak opstane zbog toga što je partnerima nezamislivo da onaj drugi može u „novom” životu da živi bolje nego u sadašnjem

Nema razvoda zbog toga što je brak bio dobar. U lošim brakovima prisutna je neretko racionalizacija povezana sa decom i posledicama razvoda na njihov razvoj. Potom, a nekad i pre, iskrsne pitanje podele imovine, strah od reakcije okoline, pre svega primarnih porodica, a onda i celog orkestra njihovih prijatelja, poznanika, saradnika. Nekada loš brak opstane zbog toga što je partnerima nezamislivo da onaj drugi može u „novom” životu da živi bolje nego u sadašnjem. Međutim, strah od razvoda prisutan je i u mnogo mlađim godinama, posebno kod žena. Ni u jednoj kulturi nije lako biti razvedena žena, a dobro znamo ovu u kojoj živimo. Od različitih neprikladnih reči kojima se opisuje žena koja se razvela do neprepoznatog straha parova kojima je brak „klimav” da bi razvod njihovih prijatelja mogao da inficira i njihov brak, do ideje da sama žena ne može, ne sme i ne treba da živi na taj način. Često se čuje mišljenje da „mora biti da joj nešto ipak fali”. E, to „fali” često je razlog zbog koga se parovi razvode u poznim godinama. Nedostaje sve ono što je bio razlog da brak funkcioniše, bar u početku. Čudno? Nije!

Za razvod u „nekim” godinama nekad se optužuje „treći”. Takve situacije, međutim, karakterističnije su za mlađe uzraste.

Razlozi za razvod u ovim godinama uglavnom su – osećanja otuđenosti, međusobnog udaljavanja

Kad se deca bune

Šta su onda razlozi da se neko u šezdesetim, ili još i kasnije, odluči na ovakav korak? Pre svega, ne postoje više prepreke o kojima je bilo reči – deca su odrasla, ili imaju i svoju decu, manje brine reakcija okoline, imovina više nije problem. Nekada se, sada već odrasla deca bune, neprijatno im je, stide se. Zbog čega? Stid ide iz osećanja da su roditelji uradili nešto što ne priliči njihovim godinama, plaše se podsmeha okoline. Stid često maskira osećanje straha od napuštanja, iako su odrasli. To obično ukazuje na odrastanje u atmosferi koja je bila na neki način teskobna. Puno je brakova u kojima nema svađa, prekora, nasilja, ali su brakovi mrtvi, bez života. Deca to osećaju kao potencijalnu opasnost, pretnju ili strepnju da će neko ili nešto nestati. Neki kažu da bi više voleli da su se roditelji bar svađali, jer bi „tako znali da bar nešto osećaju jedno prema drugom”. Neke roditelje ovo i pokoleba, pa ostanu u braku koji to odavno više nije.

Razlozi za razvod u ovim godinama uglavnom su osećanja otuđenosti, međusobna udaljavanja. To je uvek stvar partnerskog odnosa koji nije dovoljno negovan. Brak je nežna tvorevina, ma kako to može i smešno da zvuči. Osetljiv je, ne samo na turbulencije već i pre svega na emocionalne investicije, podsticaje, odanosti, ulaganja, posvećenost jednoga drugome. Nema više osećanja, čak ni prijateljskih, jer mnogo je gorkih situacija koje su savladavali, svako onako kako je najbolje znao.

Oni koji imaju snage i smelosti da svoj život postave na nove šine, odlučuju se i na hrabar korak

„Neke” godine ne čine brak ni boljim, ni gorim. Godine zajedničkog života u kojima su deca porasla, otišla iz kuće, partneri se profesionalno ostvarili, dostigli standard kakav su uspeli, ili želeli, druže se s ljudima kojima je još uvek do druženja, nekako izbace na površinu ono što je bila osnova braka. Ako je brak bio dobar, partneri su se podržavali, podsticali, negovali zajednički odnos mimo dece i posla, imali i vremena za sebe bez ljubomore onog drugog – brak postaje još bolji. Odnos postaje bliži, topliji, nalaze se nove životne radosti za koje ranije nije bilo vremena. Brakovi u kojima se živelo tako što je svako imao svoju priču, sem dece kao zajedničkog imenioca, nedostajalo je razumevanje, posvećenost, podrška, a bili su prisutni ljubomora, agresivnost, hladnoća, nezainteresovanost – postaju još suvoparniji, naporniji i neprihvatljiviji.

Nove šine

Oni koji imaju snage i smelosti da svoj život postave na nove šine, odlučuju se i na ovaj smeo korak. Razvod pojačava pre svega strah od starenja, bolesti, usamljenosti u stanjima u kojima još jedna ruka može da umanji tegobe i teskobe, osude okoline, usamljenost, socijalnu izolovanost, ponekad osećanje stida „zar u ovim godinama”, sve zajedno ne baš prijatna osećanja. Dešava se i da sada već odrasla deca ovo prihvate uz olakšanje. Čućemo kako kažu da je ovo trebalo učiniti i ranije, šta su čekali, sad bar niko ne mora da se pretvara i slično.

Razvod nije lak ni u jednom životnom dobu. Uvek ostavlja gorak ukus u ustima, osećanje neuspeha, poređenje (uvek na nečiju štetu), zebnju ko je sve ovim pogođen ili povređen. Ali, kada zaista od braka nije ostalo ništa sem, bukvalno, venčanog lista, onda je izlaz u tome. Naslov ovog teksta zapravo su reči jedne vrlo zrele žene koja je odbila, kada je završila sve što je smatrala svojom obavezom, dužnošću i pre svega ljubavlju, da i dalje bude sama u zajednici. Jer zajednica je da u njoj živimo zajedno, a ne da se osećamo tako neutešno i beskrajno sami. Težak izbor, složićemo se.