Živeo splav!

Mi koji nismo rasli uz reku, beogradske splavove kasno smo videli, kad smo stekli uslove za poduži izlazak.

Blokovska ekipa zna mnogo više na ovu temu, te sam dolazak zeta iz blokova sačekala, sad vidim, sa bezrazložnom zebnjom. Što bi naš narod rekao – i oni su ljudi, iako su iz blokova.

Elem, ovaj fenomen razvijao se podjednako na svakoj reci u Beogradu, veštačkom ili prirodnom sprudu.

Gde god smo mogli da se odvojimo od asfalta, a samim tim i od svakodnevnog života, mi smo buriće u temelj stavljali. Leluja splav, lelujamo i mi.

Vazda, ni na nebu, ni na zemlji.

Godinama smo prepričavali kako se moja srednja sestra upoznala sa sopstvenim mužem na jednom splavu na koji se dolazi kroz blato, iza napuštenog sportskog udruženja, prolazeći između zarđalih burića, napuštenih barka i zaboravljenih života posrnule SFRJ. Ona je pila rakiju, a on sok od borovnice.

Mi smo retko, ali rado izlazili na splavove, naravno, leti. Međutim, sad vidim da se na splavove izlazi i zimi. Imam i dokaz za to, jer i moja deca tamo izlaze. Krenuli smo sa osamnaestim rođendanima, pa se kod mene svakog vikenda spremalo nekoliko devojčica koje žele da budu devojke.

Uzbuđenje je isto kao i moje pre nekoliko decenija. Hladnoća ne postoji kao faktor ometanja.

Primećujem manjak entuzijazma kod nošenja štikli, te se opredeljuju za realnije opcije. Ravne cipele i patike.

Šminka i lepljenje trepavica su prisutne. Ja čujem sebe kako izgovaram reči svoje majke – utoplite se, mlade ste. Mladost je lepa sama po sebi. Čudno me gledaju dok izlaze domunđavajući se.

Živeo splav, srpski doprinos zabavi čovečanstva!

Ajmo i mi s njima, danas Crni Cerak #2, dok se kuvaju ćufte od mesa u sosu od paradajza.

Pomozi sveta Petko, svim Hrišćanima. Pomoli se Carici Nebeskoj Presvetoj Bogorodici da nas ona vodi stazom spasenja. Amin.