Žistin Trije i Artur Harari – bračna svađa za Oskara

Žistin Trije osvojila je Oskara za najbolji originalni scenario, zajedno sa koautorom i svojim životnim i umetničkim partnerom Arturom Hararijem, sa kojim ima dve ćerke. Ovo dvoje umetnika ravnopravno dele Oskara, ali je svuda u prvom planu Žistin jer je ona i režirala nagrađeni film Anatomija pada i kao režiserka već je osvojila Zlatnu palmu, kao treća žena u istoriji te nagrade.

Pažnju publike film je naročito privukao maestralnom scenom bračne svađe. A kako su likovi u filmu pisci, od kojih je ona upsešna a on manje uspešan, važna tema filma je i rivalitet među bračnim partnerima. Zato je često ponavljano pitanje koliko u scenariju ima autobiografskih elemenata, s obzirom da Anatomija pada nije prvi film čiji scenario Žistin Trije i njen partner Artur Harari zajednički potpisuju.

Ne zadovoljavaju se ničim što nije duboko

U intervjuima koje su davali povodom dobijenog Oskara, Žistin je ta koja najviše govori. On je smiren i staložen, ona je vrcava, živa. Vidno je viša od njega, a i starija je tri godine.

On je karijeru počeo kao glumac. I otac mu je priznati francuski glumac. Ima dvojicu braće koji su takođe uspešni u filmskoj industriji. Porodica egipatsko-francuskog porekla dobro je etablirana u francusko društvo. Artur je, kao i Žistin, aktivan u javnom životu, ali svoje stavove iskazuje staloženo i promišljeno.

On je obavljao najveći deo istraživanja tokom rada na scenariju Anatomije pada, proučavao je filmski klasik Anatomija jednog ubistva iz 1959, koji im je bio inspiracija, istraživao novinske napise o suđenju koje im je poslužilo kao inicijalna kapisla za film, čitao scenarije filmova čija se radnja događa u sudnici. „Žistin radi mnogo i brzo, ali se ne zadovoljava ničim što nije duboko. Visoko postavlja standarde”, kaže Harari, koji je sada u završnim fazama prirpema za film koji će režirati.

Žistin Trije © CEBEF / FEST

Znala sam da mi ništa neće biti ponuđeno

Žistin se sa filmom susrela tako što joj je otac radio kao kinooperater u bioskopu u 14. pariskom arondismanu, na obodima Monparnasa. Htela je da postane slikarka.

„Ali kad sam došla na Akademiju lepih umetnosti (Beaux-Arts de Paris) bila sam veoma loša slikarka”, kaže. Zato je prešla na montažu i o filmu učila tako što je montirala tuđe filmove. Posle akademije počela je da se bavi dokumentarcima, ali su joj onda rekli da ona zapravo „piše” te svoje filmove.

Dokumentarac o Brazilu počela je da radi jer joj je trebao novac, ali je život u favelama Sao Paula toliko inspirisao da je stvar otišla daleko preko ugovorenog posla. Posle Brazila sve se promenilo. I dalje je radila dokumentarce, ali ih je tako detaljno planirala, da je bilo kao da su igrani. „To je zato što sam kontrol frik”, kaže Žistin.

Pripada generaciji francuskih filmskih stvaralaca koja je osećala da je „Pariz muzej” i htela to da promeni.

„Prestali smo da tražimo dozvolu da uradimo neke stvari”, kaže o tom periodu. Nije imala filmski bekgraund, nije imala novca i nije završila režiju.

„Zato sam grabila stvari kad bih dobila šansu. Znala sam da mi ništa neće biti ponuđeno”, kaže.

Filmovi o teškim stvarima

O svom filmu Doba panike Žistin Trije kaže da je jedna vrsta pobune protiv načina na koji su se pravili filmovi. O filmu U krevetu s Viktorijom kaže da voli da pravi filmove o ljudima koji nisu uvek fini. Film Sibil trebalo je da se zove Prva seansa. U njega je stavila stvari koje voli, iako taj film publika i nije baš naročito prihvatila. „Ali me je doveo dovde, da mogu da se bavim teškim stvarima”, kaže. Scenario filma Sibil potpisuje zajedno sa Arturom Hararijem.

Među „teške stvari” sa kojima se u filmu Anatomija pada uhvatio ukoštac autorski i bračni par jeste pitanje istine. Bračna drama, koja se sagledava kroz sudski proces, konačno se razrešava na osnovu viđenja 11-godišnjeg slepog sina glavnih aktera. I možda baš u ovom elementu leži najveća vrednost te priče, da prava istina ne leži ni u onome što vidimo, ni u onome što utvrdi sva logička i forenzička pravna aparatura.

Dečak koji je igrao sina u filmu Anatomija pada, Milo Makado-Graner © CEBEF / FEST

Žena koja neće da se pravda što je uspešna

Iako na prvi poged izgleda kao krimić u kome se istražuje da li žena jeste ili nije kriva za smrt muža, film zapravo ispituje da li je moguć i u kom obliku bračni i porodični život kada su tradicionalne rodne uloge odbačene.

Gledaoce drži prikovanima za ekran to što osećaju da uprkos svađama ljubav postoji ili kako glavna junakinja kaže: „Mi smo srodne duše, mi smo izabrali jedno drugo.”

Početna dinamika odnosa, kada oni oboje žele da postanu pisci, menja se kada ona postaje uspešna i popularna, a on ne uspeva da završi svoju knjigu i zapada u krizu. Glavna junakinja Sandra ne oseća da treba da se pravda i izvinjava što je uspešna, ali muž na kraju ipak nju krivi što nema dovoljno vremena za svoj rad i traži više prostora za sebe u njihovoj porodičnoj organizaciji.

Preokrenute rodne norme

U antologijski urađenoj bračnoj svađi koja je fokus ovog filma, Samjuel izgovara rečenice koje su bile tipične za bračne svađe pre nekoliko decenija, ali su ih tada izgovarale žene.

„Bila sam svesna preokrenutih rodnih normi. To je blizu načina na koji ja postojim, a takođe i ono što nisam imala prilike da viđam u drugim filmovima”, kaže Žistin Trije. Odmah potom, Žistin objašnjava da to ne znači da je odnos junaka iz filma sličan njenom partnerskom odnosu, ali dodaje da kad je i sama dobila decu, paritet u podeli obaveza između nje i partnera postao je obavezan, a jednakost i reciprocitet suština odnosa.

„Kad oko sebe gledam parove koji imaju decu, vidim da je retkost naći situaciju u kojoj jedna strana ne nadvlada drugu bar u nekom stepenu. Zbog toga verujem da tada par postaje utopija. Želela sam da dramatizujem upravo tu borbu da se nađe način kako bi se prevladao gubitak balansa između dvoje ljudi. Par u ovom filmu nije u tome uspeo, ali su bar pokušali.”

Sandra Hiler, kao supruga Sandra – scena suđenja u filmu Antomija pada © CEBEF / FEST

Depresija, neizgovorena ključna reč

Jedna od teških tema ovog filma je naša nemogućnost da pojmimo i prihvatimo samoubistvo bližnjih. Iako se kao svedok pojavljuje Semjuelov psihijatar, koji je i prijatelj iz detinjstva, reč depresija se ne izgovara. Samjuelovo psihičko stanje pred smrt, njegova nemogućnost da se koncentriše na rad, da organizuje konstruktivno svoje vreme i mnogi drugi detalji, uopšte nisu bili bezazleni znakovi da mu treba lečenje ozbiljnije od povremenih razgovora sa starim prijateljem psihijatrom. Tom psihijatru je kasnije bilo lakše da optuži suprugu nego da prizna da je pogrešno procenio stanje svog pacijenta.

Samjuelov osećaj krivice za nesreću u kojoj je njegov sin izgubio vid bio je dovoljan okidač za bolest koja parališe i često dovodi do samoubistva. A upravo prema toj bolesti, depresiji, još uvek imamo veoma duboke predrasude.

Komisije, Palme i Oskari

Ove i mnoge druge teme, duboko i jednostavno prikazane, donele su Anatomiji pada ovacije i na festivalu u Kanu. Svi su predviđali da će biti predstavnik Francuske za Oskara za najbolji međunarodni film. Ipak, zvanična državna komisija izabrala je drugi film da predstavlja zemlju. Jedni su takav izbor objašnjavali formalnim razlozima (većinu vremena glumci govore na engleskom, a ne na jeziku zemlje koju film predstavlja), ali su dovoljno glasni bili i oni koji su takvu odluku komisije smatrali kaznom za buntovni par, ali pre svega Žistin Trije, koja je oštar i otvoren kritičar francuskog predsednika Makrona.

Ali, ovoga puta, komisija nije uspela da zaustavi dobro i važno delo.

Američka akademija za film nominovala je Anatomiju pada u pet kategorija, a Oskara su osvojili za originalni scenario. Uspehu filma doprineli su i odlični glumci, Samjuel Tejis, kao Samjuel, muž koji gine tako što padne s tavanskog prozora porodične kuće, i Sandra Hiler, kao supruga Sandra, koja biva optužena da ga je gurnula u smrt.

Za ovu rolu nemačka glumica Sandra Hiler bila je nominovana za Oskara za glavnu žensku ulogu. Bila je briljantna i u glavnoj ulozi u filmu Zona interesa, još jednom nominovanom evropskom filmu, koji je i osvojio Oskara za najbolji strani film i za zvuk. Oba ova filma bila su prikazana na ovogodišnjem FEST-u i na RTS-u u vreme svečane 96. dodele Oskara.

I dečak koji je igrao sina, Milo Makado-Graner, bio je briljantan i dobio bi dečjeg Oskara, da ta kategorija postoji.

U raspletu priče važnu ulogu igra dečakov pas, koji je u stvarnom životu ljubimac glavne glumice Sandre Hiler. Zove se Mesi i nije treniran za igranje na filmu, ali je prošao audiciju među više desetina drugih psećih kandidata.

Naslovna fotografija – scena samoubistva, koju zatiču supruga i sin – film Antomija pada © CEBEF / FEST