inspiracija
Zezanje - Gorica Nesovic | To sam ja

Zezanje

Doktorka nam je mnogo fina i „temeljna”. Celu me pregledala, „utešila” da će sigurno biti bolje, a to su najlepše reči koje mogu da čujem

Na ostacima Panonskog mora, blizu sela Melenci, smestila se banja Rusanda. Zvuči kao ime neke dugokose vile.

Zato sam se svojevremeno i zakačila za ovu banju. Eto me baš tu. Na nekoliko hektara božanstvenog parka punog cveća i drveća, još od 1876. U nekoliko paviljona koji su, u stvari, male prizemne vile, smeštaju se pacijenti.

Nema buvljačića, nema prodavnica, nema izloga, nema kafića, nema gužve… samo ptica poj, mušica roj, poneka maca i kuca, i ljudi.

Muškarci su mlađi, oni ranije počnu da misle na sebe, a žene čekaju – dok mogu da mrdaju, one mrdaju

NIKO VIŠE NE UZDIŠE | To sam ja
© Ekaterina Shagaeva / Shutterstock.com

Stari i mladi, više ili manje pokretni, ali svakom treba neka rehabilitacija. Imamo veliki trem ispred paviljona, sa četiri garniture za sedenje, tu se ljudi upoznaju, sede, pričaju raspredaju teme.

Ima više žena.

One, izmučene teškim životom, pa ih stiglo… razne žene, sa sela, iz grada, bogate iskustvom. Imamo najbolju drugaricu D. Koliko energije u toj maloj ženi. Priča viceve, anegdote sa njive i iz bašte, iz svakodnevnog joj života. Ima svoju „peMziju”, što je najvažnije. Upoznaje nas sa ekipom, pokazuje na gospođu koju je „zaboleo zub, pa je vodili da joj ga burgijaju, a posle će da joj šrafe nov zub”.

Juče me pitala gde mi je palica, tako zove štap. Brzo se kapiramo, to je bitno.

U našem paviljonu je deset soba, dvokrevetnih i trokrevetnih. Ima nas. Muškarci su mlađi, oni ranije počnu da misle na sebe, a žene čekaju – dok mogu da mrdaju, one mrdaju.

Priča nam D. da se pre neko veče organizovalo kartanje i druženje na tremu, da su i zapevali, pa dolazio čuvar da ih opominje da se utišaju.

Slobodan dan

Nedelja je i u banji slobodan dan. Nema terapija, ali nema ni sadržaja, nego zabavljaj se kako znaš. Ali, od ranog jutra krenula gužva. Dolaze u posetu sinovi sa ženama, ćerke sa decom, samo nema zetova. Zadrže se jedno sat vremena, prošetaju, pa kući. Ne znam čemu te posete, ali vidim da je gospođama milo.

Niko ne ostaje duže od tri nedelje, pa nije to, majko mila, godinu dana, pa da se dolazi u posetu. Ali, ’ajde.

Sutra je smena, dolaze novi gosti, pacijenti. Juče je otišla gospođa S. jedna grlata vesela žena, niko joj ne bi dao osamdeset godina. Jelena i ja smo tek došle, samo kukamo i ufćemo od upale mišića, jer smo u prvoj fazi razrade. Sve boli, ali to znači da „radi” od samog starta.

Znam da ne mogu da progledam, ali mogu i moram da prohodam

Uzivanje u slobodnom danu | To sam ja

Jedva čekamo da prođe upala mišića. Doktorka nam je mnogo fina i „temeljna”. Celu me pregledala, „utešila” da će sigurno biti bolje, a to su najlepše reči koje mogu da čujem. Lepše od toga mi ne treba.

Sve slušam kako mi se kaže, disciplina u banji je najvažnija. A narod uglavnom neće da sluša. Dijabetičari vole da jedu ono što im je zabranjeno, pa neki jedu krišom, jaooo majko mila.

Vremenska kapsula

Sad se čovek najede krompira i slanine, pa ode da šeta, kao da potroši. Neće, kaže, ničeg da se odrekne, rekao doktor da jede raznovrsnu hranu.

Mnogo je lepa ova banja, sem prirode nema drugog komercijalnog sadržaja i to je retkost. Kao da sam upala u vremensku kapsulu od pre sto godina.

Merim korake svakog dana i sve mi se čini da mi je već malo lakše. I da nije, biće mi lakše. Znam da ne mogu da progledam, ali mogu i moram da prohodam.

Nema ljubavi bez bola, ni života bez rokenrola, a bitna je i samokontrola.

Zdravi bili, živeli!