inspiracija
Ženske muke - Koluma - Majke mi, bajka - To sam ja portal
Mirjana Bobic Mojsilovic

Ženske muke

Zavoleti sopstvenu nesavršenost – najvažniji je izvor humora, opuštenosti i male sreće

Ovih dana putujem po našoj lepoj zemlji i snimam moje putopisne emisije. Na jednom od putovanja, pred samo uključenje kamera, jedna žena mi je diskretno skrenula pažnju da mi se razmazao krejon ispod oka. U naletu adrenalina, kao iz topa, i sa osmehom sam joj odgovorila – „Nema veze, nije važno da ja budem lepa, važno je da Srbija bude lepa.”

Pa ipak, nije baš tako. Neće biti da mi nije važno kako izgledam.

Poenta je da ženama nije lako ni u jednom poslu, pa ni u ovom.

Prošle nedelje, rano ujutro, pred sam početak snimanja u jednom mestu, otkrila sam da mi je frizura u katastrofalnom stanju, i da na tome ne može ništa da se uradi – snimamo u jesen, dan suviše kratko traje, a da bih uvek imala savršenu frizuru, morala bih da ustanem u šest ujutru. Ali, onda bih imala podočnjake i bila bih neispavana. Takođe, niko normalan ne vodi na ovakvo snimanje frizerku, šminkerku i stilistu, niti eventualni spas može da dođe od majstora svetla – jer ga nema.

Uz sve to, ne mogu da idem na dvodnevno snimanje natovarena koferima kao da se selim. Zamislite da nosim viklere, figaro, rezervnu odevnu kombinaciju, štikle za asfalt, odgovarajuću tašnu… Odakle mi tolike zimske jakne, moderne čizme različitih visina?

A i da je leto, imala bih isti problem. Haljine, šminka, frizura, sandale, znojem orošeno čelo…

Stvarno je muškarcima neuporedivo lakše.

I Srbija ponekad ima razmazan krejon, nema frizuru i ništa joj ne fali

Muškarac i sa bradom od tri dana može da izgleda kao Pirs Brosnan, muškarcu nije potrebna nikakva specijalna frizura, muškarac sa podočnjacima i kolutovima ispod očiju, i sa borama, izgleda nekako još više kao Indijana Džons. Muškarac može u svakoj emisiji koju snima napolju da se pojavljuje u istoj jakni i cipelama, kramponkama. Može da bude u farmerkama i tenis patikama, muškarcima niko ne pamti kako su bili obučeni, niko im ne gleda u frizuru. Dovoljno je što su uopšte stigli, i niko im ne zamera ako su namršteni ili ozbiljni – ni oni sami verovatno ne primećuju kako izgledaju.

Ali, žene! Ženama nije lako.

Sutra u sedam ujutru krećem na put od dva sata, idem u jedno selo kod Užica. Šminkaću se verovatno u kolima. Nosim pumpanu jaknu, farmerke i ravne cipele, i u svemu tome izgledam kao Bane Bumbar. Ne znam da li ću imati ikoga da mi kaže da mi se razmazala maskara, ali smejem se naglas dok ovo pišem. I Srbija ponekad ima razmazan krejon, i blato na cipelama, i podočnjake, i krive štikle, i nema frizuru, i ništa joj ne fali.

Jer, preživi se i nesavršenost.

U stvari, zavoleti sopstvenu nesavršenost – najvažniji je izvor humora, opuštenosti i male sreće.