Ženska surevnjivost ili lako je njoj, uvek je prolazila bolje

Nisu sve one žene o kojima mislimo ili ih glasno komentarišemo, fantastično prošle. Mnoge od njih, uzdignute glave, nose teret svojih odluka

Grub je termin ta surevnjivost. Nekako kao da vuče na zavist, ali ne onu koju imamo od rođenja, bar tako kažu teorije, nego onu zlu, zluradu. Još kad tome dodamo ono „žensku”, ko bi o tome uopšte mislio i pisao. Pa, evo ja.

Ima ljudi koji deluju kao da im sve ide od ruke, sve je nekako lako, lepršavo, nikad „jao”, nikad „teško mi je”

Da izbegnem ovu reč, govoriću o tome kako u našim životima postoje ljudi koji su nam uzori, pa i idoli, od roditelja, preko učiteljice, omiljenog nastavnika, sportiste, umetnika, TikToka, Instagrama ili „heroja” bilo koje društvene mreže. Mnogi zaslužuju takav vid ponašanja i oponašanja, neki baš i ne. Danas, mnogi baš i ne, posebno ini samoreklameri na društvenim mrežama. Kojoj god generaciji da pripadamo, svaka je imala svoje heroje i idole.

Zelenija trava

Ali uvek su postojali i neki koji su u nama ipak budili zrnce neke vrste „a, kako ona, a ne ja” tipa. Zovite to rečju koju izaberete. Da, zašto ona uvek dobije bolju ocenu, zbog čega je njena kosa uvek negovanija, kako je uspela da…, pa sad ređam jezički, onako kako se jezik razvijao kroz generacije: „pođe s tim frajerom”, „zbari tog tipa”, „smuva ga”, „napravi kombinaciju/varijantu” itd.

Njihova odluka, njihova muka. O tome do detalja ili u naznakama zna neko vrlo blizak. I niko više

Pa onda, od „otkud ona na našem faksu” do „lako je njoj, uvek je prolazila bolje”. Kako bivamo u sve zrelijim godinama, počinje poređenje sreće u porodici, manje ili više uspešne dece, sve do komentara tipa: „Odakle im novac da ona sebi može da kupi npr. Clive Christian parfem, ili malo manje skup Les Larmes Sacrees de Thebes of Baccarat?” Ili: „Čime li je ona to zaslužila?” Pa onda: „Ja rintam, a to niko ne ceni, a ona (ko god „ona” bila) može sve što hoće uz mnogo manje truda?” Tu se onda misli na posao, primanja, porodicu i sl. Pri tome, verujte, nisu sve te žene o kojima mislimo ili ih glasno komentarišemo baš tako fantastično prošle. Mnoge od njih, uzdignute glave nose teret svojih odluka. Neke se žale, mada se žale i one koje su navikle da su uvek na zrnu graška, ali neke ćute kao zalivene. Njihova odluka, njihova muka. O tome do detalja ili u naznakama zna neko vrlo blizak. I niko više. U svakom slučaju ne znamo mi koje mislimo da je u njihovom dvorištu trava zelenija.

Zvuči kao da su žene surevnjivije (opet ta reč). A nisu. Isto važi i za muškarce

Nije ljudima strano da se upoređuju. To može da bude konstruktivno i inspirativno ako se doživi kao izazov i mogućnost ličnog razvoja. Međutim, kako god, upoređivanje je uvek na nečiju štetu, tj. neko je uvek manje dobar, da ne kažem lošiji. Šta ako smo to mi? Šta ako je životni ulog, ne novčani nego energetski, emocionalni, radni, bio veći od našeg, a mi nismo videli? Ima ljudi koji deluju kao da im sve ide od ruke, sve je nekako lako, lepršavo, nikad „jao”, nikad „teško mi je”. Za razliku od njih, ima onih kojima je sve, ali baš sve, teško. Večito nezadovoljstvo prosto isijava iz njih. Pa tako celog života. Porede se, žive tuđe živote koji im liče na bajku, u svoj ulažu minimum snage i maksimum nezadovoljstva. Onda zvuči kao da su žene surevnjivije (opet ta reč).

Možemo ono što je do nas. Da učinimo da naš život bude više po našoj ličnoj meri, a ne meri onih koji stanuju preko puta nas

A nisu. Isto važi i za muškarce. Sve moje rečenice vezane za žene prebacite u muški rod. Identično stanje. Jedina je razlika što je za muškarce materijalna nadmoć dominantan izvor poređenja, makar se ogledao samo u skupljim satovima ili kolima. A da su satovi skupi, jesu. Kada ih sa time suočite, kažu da je to jedini nakit koji imaju. Pa dobro. Sećam se jedne besne jahte parkirane na Azurnoj obali na kojoj je na engleskom pisalo: „Još jedna igračka”. Jasno je kako svako ima svoja merila. I taj sa igračkom verovatno ispod oka gleda u susednu jahtu kojoj se ne vidi pramac. I tako unedogled.

Ono što je do nas

Ima li leka? Može li ovo da stane? Leka nema i neće nikada stati. Ideja o tome da su svi jednaki je utopistička. Neki su „jednakiji”. Nismo se svi rodili u istovetnim porodicama koje su imale istovetne vaspitne i moralne norme. Nismo svi išli u iste škole u kojima su svi direktori bili podjednako strogi ili blagi. Nismo svi naišli na osobu koja je baš po našoj meri, nekada čak i mnogo bolja. Nismo svi sa plavim očima i crnom kosom.

Šta ako je životni ulog, ne novčani nego energetski, emocionalni, radni, bio veći od našeg, a mi nismo videli

Možemo ono što je do nas. Da učinimo da naš život bude više po našoj ličnoj meri, a ne meri onih koji stanuju preko puta nas, ili su im kola parkirana pored naših. Nije bitno ko na šta miriše, već ko šta ima u glavi. A za to nisu potrebne visoke škole. Potrebna je volja i napor da se uložimo u život, naučimo šta nam nudi i šta mu uzvraćamo, da se ne plašimo novina, da nemamo predrasuda i da budemo tolerantni. Godine donose to smirivanje, ali mali zemljotresi ipak pogađaju svaku našu dušu, bar ponekad. Makar zbog toga što je neko uspeo da dođe do poslednjeg para cipela u broju koji mi nosimo. Srećnica? Ko zna.

Možda je žuljaju, a nas ne bi.