Žene

Vremenom, naučila sam da se dobro osećam u svojoj koži, ali to ide sa godinama. Ima nešto dobro u ovom laganom starenju, a to je mudrost i strpljivost

Kad se muškarac razvede ili nedajbože ostane udovac, kompletna familija i prijatelji daju mu podršku da se što pre ponovo oženi, da nađe neku finu i dobru ženu koja će da mu pravi društvo, kuva, pere… vodi računa o njemu. Još kažu da treba da ima nekog da mu „da čašu vode u starosti”.

Kad se ženi tako nešto desi, njoj ne treba niko, sem ako je mlada pa je „život pred njom”. Tako kažu.

Nismo svi isti. Ima žena koje, da bi bile kompletne, moraju da imaju muža ili stalnog partnera. Jedna moja drugarica je govorila kako ne može da bude sama, pa je ulazila u veze „da premosti” do onog pravog. Druga je ostala u braku s mužem koga je odavno prestala ne samo da voli već i da trpi, zato što je finansijski bila zavisna od njega.

Treća ne može samostalno da donese nijednu odluku. Uvek mora da dobije potvrdu – od toga šta će da kuva, do kupovine cipela.

Svako daje ono što ima. Neko novac, neko podršku, neko komplimente. Pitanje je samo da li to davanje odgovara potrebama. Ako se poklopi, onda je super.

Takvo je vreme

Ima žena koje su same sebi dovoljne. Materijalno, mentalno… na sve načine, sto posto. Ali često, njima treba još jedno 20 posto „nečega”, neke senzacije, nečeg što će  im poremetiti rutinu. Pokloni   je ostavljaju ravnodušnom, a njega svrstava u kategoriju „klasično, dosadno”. Ali ako se poklon uruči na neoubičajen način, onda i nešto sasvim obično, kao jedan cvet, postaje mala senzacija, dobija novo značenje.

Probleme rešava sama, ali ako on uspe da joj skrene misli sa problema, makar nakratko, onda on postaje njen prirodni sedativ. Ako je umeren u komplimentima, ako oni ne postanu fraze… onda je ON bingo.

Svakoj ženi treba neko na koga će da se nasloni i osloni.

Dok sam bila mlađa, često sam nešto gunđala, bunila se, ispravljala krivu Drinu… Odavno je ne ispravljam, jer je lepa i u toj krivudavosti.

Poredim neke svoje odluke. Da li bih danas isto reagovala…

Od kako sam se razvela, odluke donosim sama, pa sve moram da merim više puta. Nekad promašim, nekad ubodem. Nekada sam mogla da planiram godinu dana unapred, sad sam srećna ako imam plan do kraja meseca, „takvo je vreme”.

Poredimo neka prošla vremena sa sadašnjim, sebe sa drugima, druge sa drugima…  posmatramo sebe kroz druge. Tako shvatih da sam poslednjih godina prestala da gunđam. I dalje se iščuđavam, ali nekako u sebi. Kao da nema više te sile koja bi izazvala kod mene burnu reakciju u trenu, kao nekad. To ne znači da sam postala mnogo pametnija, već da sam se opametila.

Zbog manjih problema me ne žari više ona oštra žica u stomaku, već se fokusiram na veće. Čuvam živce.

Rutina više ne stanije ovde

Nekada sam patila što nisam još malo porasla, što mi noge nisu malo duže, što mi… ovo i ono nije lepše i bolje. Vremenom, naučila sam da se dobro osećam u svojoj koži, ali to ide sa godinama. Ima nešto dobro u ovom laganom starenju, a to je mudrost i strpljivost.

Zbog manjih problema me ne žari više ona oštra žica u stomaku, već se fokusiram na veće. Čuvam živce.

Sve može da izgleda drugačije, ako samo premestimo neke stvari. Kad ne mogu ništa da promenim, menjam raspored nameštaja u kući. Mala promena mnogo znači.  Rutina više ne stanuje kod mene, jer ona zna tiho da ubija.

Svaka devojka sanja o nekom zamišljenom princu na belom konju.

Princ na belom konju je rutina. Dosadan, predvidiv, mlad, ne zna šta bi… da malo promenimo?

Svaka žena voli da se ujutru probudi pored kralja, a da to ne bude san.