Žene sa dva pisaća stola
Sofi Kinsela, Svetlana Aleksijevič, Doroti Parker i Mir Jam uspešno su žonglirale rad u redakcijskoj gužvi i stvaranje u samoći sopstvene sobe
Kad je ceo svet poludeo za njenom junakinjom Beki Blumvud, Sofi Kinsela je mogla da odahne. Pre nego što je 2000. objavila svoj prvi roman o kupoholičarki (Tajni svet snova jedne kupoholičarke), Sofi je napravila rizičan potez.
Dala je otkaz na perspektivan i dobro plaćen posao – mesto novinarke koja prati svetske finansije – za koji se i školovala na Oksfordu. Iako je odlučila da okonča svoju novinarsku karijeru i da se posveti samo pisanju, Sofi je svoje radno iskustvo iskoristila kao građu za roman. I Beki Blumvud je uspešna i dobro plaćena novinarka koja piše o svetskim finansijama, ali u privatnom životu ne ume da obuzdava svoju potrošačku strast.
Doroti Parker živela je burno, družila se sa Hemingvejem i Ficdžeraldom, a o sebi iz novinarskih dana rekla je: Ujutro prvo operem zube i naoštrim jezik
Tačka na iscrpljujući ritam
I pre nego što je dala otkaz, Sofi Kinsela je pisala i objavljivala romane, ali pod imenom Meri Vikam, pod kojim je živela i profesionalni i privatni život.
Godinama je žonglirala novinarstvo i pisanje. Užurbani ritam i trka sa rokovima preko dana, samoća i mir uveče i vikendom. Taj ritam počeo je suviše da je iscrpljuje i morala je da odluči.
Rizikovala je i odlučila srcem, napustila je novinarstvo i napisala roman o kupoholičarki. Usledilo je još nekoliko knjiga o istoj junakinji, a onda je došao i film, pa Sofi Kinsela više uopšte nije morala da brine o finansijama.
Sofi Kinsela samo je jedna od mnogih književnica koja se bavila i novinarstvom.
Neke su pisale za novine jer se od nečega mora živeti, ali su mnoge u novinarstvo bile neodoljivo privučene zanimljivim iskustvima i poznanstvima koja to zanimanje donosi.
Pojedine, kao Amerikanka Doroti Parker (1893–1967), nisu novinarstvo smatrale svojom sekundarnom profesijom i u njemu su ostavile značajan trag.
Počela u Vogu, završila u Holivudu
Novinarsku karijeru Doroti Parker počela je sa 22 godine u Vogu, prvu pesmu objavila je u Veniti feru, pisala je i za časopis Lajf, a kad je 1925. pokrenut Njujorker, Harold Ros i njegova žena Džejn Grant angažovali su odmah i Doroti Parker da uzme učešća u njegovom rađanju i sudbini. Paralelno sa novinarskom karijerom, objavljivala je poeziju i knjige kratkih priča i eseja. Živela je burno, družila se sa Hemingvejem i Skotom Ficdžeraldom. U petoj deceniji života sa tadašnjim mužem se preselila u Holivud, gde su njih dvoje postali koautori brojnih uspešnih visokoplaćenih scenarija, među kojima je onaj za klasik Zvezda je rođena bio nominovan za Oskara.
Mnoge književnice bavile su se i novinarstvom jer se od nečega mora živeti, dok su neke bile privučene zanimljivim iskustvima koja to zanimanje donosi
Ostale su zabeležene njene izjave o muškarcima: „Kada bi muškarac uopšte mogao da shvati šta žena misli, ionako u to ne bi poverovao”, ili: „Zahtevam samo tri stvari od muškarca. Mora biti zgodan, nemilosrdan i glup”. Govorila je takođe: „Žene nisu stvorene da bi bile shvaćene, već da bi bile voljene.” O sebi iz novinarskih dana rekla je: „Ujutro prvo operem zube i naoštrim jezik.”
Strast pod muškim pseudonimom
Oštar novinarski i suptilan književni jezik manje ili više uspešno je balansirala britanska književnica koja je sva svoja dela, pa i najpoznatiji roman Vodenica na Flosi, potpisivala muškim pseudonimom Džordž Eliot. Ona se novinarstvu predavala sa strašću, jer je tako mogla da iskaže svoje političke ideje. Rođena je 1819. godine kao Meri En Evans. Odrastala je u idiličnoj seoskoj sredini do svoje 17. godine, kad joj je umrla majka, pa se sa ocem preselila u grad. Posle očeve smrti zaposlila se kao novinarka u Vestminsterskoj reviji, gde je pisala o posledicama industrijske revolucije sa levičarskog stanovišta.
U redakciji je upoznala filozofa i kritičara Džordža Henrija Luisa, koji je od žene bio rastavljen, ali ne i razveden. Meri je s njim ostala u vezi do kraja, mada se nikada nisu venčali. Ona je stoički izdržavala osude malograđanske sredine, ali je svoje romane ipak štitila muškim pseudonimom. Ostalo je zabeleženo da je ona prva upotrebila reč pop za popularnu muziku, koja se kasnije iz engleskog proširila po celom svetu. Naime, u jednom pismu prijateljici, napisala je da joj se koncert nije svideo jer je „previše pop”.
Na plaži čitala Rablea
U našoj kulturi, pod pseudonimom Mir Jam knjige je objavljivala Milica Jakovljević, sestra političara i književnika Stevana Jakovljevića, autora Srpske trilogije. Novinarsku karijeru počela je u beogradskim Novostima, a nastavila u Nedeljnim ilustracijama. Jedna je od samo tri žene koje se pominju u ne tako davno objavljenoj knjizi o dva veka srpskog novinarstva, što samo govori o ambijentu u kome je Milica radila. Prema sećanjima Milke Urbanove Milica je „bila lepa, raskošna plavuša koja je na plaži čitala Rablea u originalu, ali se nikad nije udala”.
Džordž Eliot, rođena kao Meri En Evans, prva je upotrebila reč pop za popularnu muziku
Kad su za vreme Drugog svetskog rata ponudili Milici da piše za okupacione novine Novo vreme i Obnova, ona je odbila, iako je živela na ivici egzistencije. Ni oslobođenje joj nije donelo spas. Prijavila se da radi za komunistički Glas, ali nije više bila u godinama kad je mogla da izdrži tempo „nema odmora dok traje obnova”.
Zbog prekida u radu izbačena je iz Udruženja novinara.
Ni knjige joj nisu objavljivane, jer su okarakterisane kao buržujske. Umrla je 1952. u bedi i osramoćena. Tek 1972. godine Atelje 212 će postaviti predstavu po njenom romanu Ranjeni orao, a snimljene su i vrlo popularne serije po njenim romanima.
Intervjui za Nobela
I među našim savremenicama, književnicama koje su dobile Nobelovu nagradu za književnost, ima onih koje su radni vek provele kao novinarke. Poljska pesnikinja Vislava Šimborska bila je sekretarica redakcije, a u njenom pesništvu mogu se uočiti motivi iz novinarskog života.
Najoriginalnije mirenje književnog i novinarskog napravila je Svetlana Aleksijevič, koja je novinarski intervju pretvorila u formu u kojoj je ispisala Nobelovom nagradom ovenčani roman Černobiljska molitva.
Rođena 1948. u Sovjetskom Savezu, od oca Belorusa i majke Ukrajinke, Svetlana je radila u nekoliko lokalnih novina, da bi se tek posle perestrojke, kad su njene knjige počele da se prevode, potpuno posvetila književnosti.
Jedno vreme živela je u Italiji, Francuskoj i Nemačkoj, da bi se 2013. vratila u Belorusiju.