Žene nemaju rok trajanja

Psihijatar Aleksandra Damjanović bila je gošća četvrte epizode podkasta Moje najbolje godine – To Sam Ja i sa voditeljkom Milicom Gacin „pretresla” teme o kojima razmišlja veliki broj žena.

Gošća je govorila o načinu funkcionisanja muško-ženskih odnosa, u kojim segmentima života parovi najčešće greše, kako se ponašati ukoliko dođe do prevare, ali i na koji način se menjaju hormoni i ponašanje u periodu perimenopauze, menopauze/andropauze.

Sagovornice su diskutovale i o značaju seksa u poznim godinama, izazovima koje žene imaju u srednjem životnom dobu, koji je najbolji način da radimo na sebi, šta je bitno uraditi pre nego što se parovi ostvare u ulozi roditelja, ali i kako održavati vezu nakon toga.

U dinamičnom, zanimljivom i poučnom razgovoru, gošća će sa slušaocima podeliti mnogobrojne savete za svakodnevne situacije i razbiti razne tabu teme.

PODKAST – Moje Najbolje Godine – To Sam Ja

Transkript razgovora

Milica Gacin

Moje najbolje godine – To sam ja. Cilj nam je da svako od vas ili svaka od vas to izgovori u svakom danu svog života. Možda će neko reći – ali to je nemoguće – moguće je. Moguće je, samo mora da se radi na sebi i nije ni to tako teško kao što se čini, kao što zvuči kada se izgovori, jer zapravo rad na sebi je ono što nam je najpotrebnije jer smo sa sobom zauvek. Zato ćemo danas govoriti o mentalnom zdravlju i na moje veliko zadovoljstvo moja gošća je psihijatar Aleksandra Damjanović. Zdravo Aleksandra, dobrodošla u ovaj podkast.

Aleksandra Damjanović

Zdravo. Hvala.

Milica Gacin

I hvala ti na poverenju jer nam je ovo tek 4. epizoda. Daješ krila ovako, daješ podršku jednom relativno novom projektu. Udružili smo dva brenda – moj brend za koji znam da ti je poznat i brend To sam ja odnosno portal To sam ja koji se bavi ženama koje imaju 45 i više godina kao što se i moj projekat bavi tom populacijom i rešili smo da evo i kroz ovu formu se obraćamo svim ženama koje su u nekom srednjem životnom periodu i da im damo podršku, a možda je baš i ovo srednje životno doba najizazovnije kada je reč o našem unutrašnjim svetu, o izazovima, kada je reč o problemima, pa i životnim situacijama koje nas ili sapletu ili nas ohrabre da idemo dalje. Čini mi se da smo kao nacija na najteži mogući način naučili 3. maja prošle godine šta je mentalno zdravlje i koliko nam je ono važno. Pričamo, dakle o zdravlju koje je tako važno i pošto se ti baviš i psihoterapijom, baviš se i coaching-om, baviš se raznim aspektima onoga što smo mi, što čini suštinu našeg bića. Imaš li utisak da, evo sad, kad smo odmakli od tog užasnog 3. maja i kad smo prošli kroz razne situacije, kroz razne ratove i teške situacije, imaš li utisak da smo spremniji da pričamo o mentalnom zdravlju i da hoćemo otvoreno da govorimo  o svemu što nas muči?

Aleksandra Damjanović

Da. Ja mislim da imamo. Već duže vremena mislim da imamo. Mislim da ovo posle 3. maja, stvarno je, toliko nas je sve dodirnulo. Mislim da je možda mentalno zdravlje kao tema, nadam se, bar ušlo u svaku porodicu, jer ja vidim po pozivima prijatelja i po komentarima da više pažnje obraćaju na to kako se deca ponašaju, šta misle, s kim se druže i tako dalje. To možda nije bilo do 3. maja. E sad možda ja nisam baš ovaj, pošto ja viđam ljude koji apsolutno uvek žele da se bave mentalnim zdravljem kroz psihoterapiju, pa ja odavno Imam utisak da se stvari menjaju na bolje, ali ipak mislim da se u opštoj populaciji zaista mnogo toga, mnogo toga se radi na tome. Između ostalog i tvoj projekat koji je sjajan i preko potreban. Mislim, ti si bukvalno Hollywood u Srbiji! To ti je, pretpostavljan jasno. Jer tek u Holivudu kreću da se otvaraju zadnjih godina, pa pričaju zvezde o menopauzi, a mi ovde imamo Milicu Gacin i Moje najbolje godine.

Milica Gacin

O hvala! Doktorka, otvorili ste me. Da legnem ili..

Aleksandra Damjanović

Ne. Možeš i sedeći. Ja sam KBT-ovac. Kognitivno-bihejvioralna terapija gde se sedi?

Milica Gacin

Dobro smo počele. Joj šta ćete čuti. Da se vratimo na početak i na temu odnosno na žene u srednjim godinama i na brojne izazove na koje žena naiđe, jer sa ulaskom u srednje doba se promene u fizičkom delu, sa menopauzom koja donosi hormonske promene, pa sad nastanu razne promene – i deca porastu, neki brakovi se raspadnu, neki se završe na ovaj ili na onaj način, neki budu još bolje. Mislim, svašta tu se dešava. Uh! Čini mi se da je daleko izazovnije nego u pubertetu koje je onako prva prekretnica u životu i kojoj se posvećuje dovoljno pažnje, nadam se. I u redu je što se posvećuje, ali ko se bavi nama?

Aleksandra Damjanović

Opet ono što si uporedila sa pubertetom potpuno ima smisla neurobiološki. Ako se ikada kupamo u hormonima, ako smo ikada u cunamiju hormona preplavljeni, onda je to pubertet i perimenopauza i menopauza. I za nas žene doduše i period nakon porođaja. I mi stvarno, stvarno nismo iste kao muškarci i oni nisu isti kao mi. Naša neurološka stvarnost nije ista. Način na koji mi, zahvaljujući svojim hormonima, gledamo svet i oni, se razlikuje. Nama se, mi imamo podatke naravno iz neuronauke i istraživanja da se do 25% može promeniti status neurohormona u našem mozgu na mesečnom nivou. To je skoro četvrtina. U perimenopauzi možemo da doživljavamo stvarnost iz dana u dan drugačije, iz sata u sat, zahvaljujući hormonima i načinu na koji naš mozak reaguje na naše hormone. To su stvarno velike promene. Vrlo je teško nositi se sa tim. Ali sad – ovo je deo sveta gde mi tek sad počinjemo toliko da pričamo o tome. Nadam se da ćemo sve više. Da nam to postane neki željeni deo u koji čekamo da;  recimo ja se u ovom periodu osećam kao kad posle duge šetnje uđeš u udobne cipele. Kao u patofne. Nikad mi lepše nije bilo. Najiskrenije. Ali ne znam da li većina žena sad ima tu svest opet. Mislim da je to nešto što možda treba na kraju da ostane kao poruka. Nekada žene nisu imale luksuz da se bave pričom o menopauzi i starenjem zato što je prvo pre 100 godina bio kraći životni vek, a kako se produžava život, tako se produžava sada i taj period postmenopauze. Jer tu imamo – znači od 40-te godine već kreće perimenopauza, menopauza medicinski

Milica Gacin

Prosečno 51. 

Aleksandra Damjanović

51, 52 godine

Milica Gacin

Statistika tako kaže.

Aleksandra Damjanović

Pa jeste. Oko 52. To je sad već onaj momenat kad se gubi ciklus i onaj deo posle nekih desetak godina smatramo periodom postmenopauze. A period je izuzetno intenzivan i izazovan iz ovoga što si rekla u svakom smislu zbog uloga koje imamo u partnerskom smislu, u poslovnom smislu, u porodičnom smislu. Znači roditelji kojima je potrebna naša pomoć, deca koja su još uvek relativno mala, jer zbog karijera smo kasnije rodile i imamo decu u školskom periodu, a mogli bismo već možda da imamo studente, pa da se negde oslobodimo toga. Ako smo i rodile na vreme, deca odlaze – bilo se sele, bilo odlaze u inostranstvo, drugu zemlju. Ostaje nam stan prazan, čuveni sindrom praznog gnezda.

Milica Gacin

Ili taj, ili ostaju ovde negde u istoj državi, ali u drugom stanu. Da, odlaze da

Aleksandra Damjanović

Da. Tu se gubi roditeljski identitet. To sad mnogo zavisi od toga kakav je brak bio i kakav je i kakav odnos imamo sa partnerom. Koliko smo sačuvale druge stvari i druge uloge. To je najbitnije u odnosu na tu roditeljsku, jer se nekad žene previše posvete deci, potpuno tu izgube sebe i kad ta deca odu, one zaista potpuno gube sve i mogu da uđu u ozbiljnu depresiju. Mi sada nekih 3 meseca puštamo to neko prirodno tugovanje, neko žalovanje takozvano koje pustimo da otpada. Ako se to produži i produbi, pričamo o depresiji i lečimo kao depresiju. 

Milica Gacin

3 meseca se, dakle, daje rok?

Aleksandra Damjanović

Pa za 3 meseca očekujemo da može. Čak u kriznim stanjima – 6 nedelja. To je četiri, to je mesec i po. To je tih čuvenih nekih 40 dana u Srbiji koje za svašta nešto je bitno. Kažu otprilike naša iskustva, znači psihološka su sa tih nekih 40 dana – 6 nedelja, razne krizne situacije negde prođu i u stvari mi za tih 6 nedelja prihvatimo to što se desilo i polako počnemo da se saživljavamo i da pravimo nove obrasce i da funkcionišemo na neki novi opet zdrav način. Popuno je normalno da jedno vreme ta žena, majka, bude tužna jer je to određena vrsta gubitka. Znači, to dete više nije tu. Možda gubitak smisla, roditeljske uloge, kontrole, štogod. Reakcija na gubitak je obično tuga ili depresija. Tuga kao zdrava i depresija kao neka maligna tuga. Jedno vreme je to normalno. Ja kažem – dajte sebi pravo da budete tužni. I vreme. I plačite i šetajte i ventilirajte se i pričajte sa ženama koje su doživele isto to što i vi jedno vreme. To je u redu i normalno. A onda polako polako, ajmo da vidimo. Gde su drugarice? U sličnim su situacijama. Neke su ostale same zbog razvoda, neke su ostale udovice, neke se nisu ni udavale taman dočekaju da se konačno družite. Ili nisu imale svoju decu. Znači, povežite se ponovo. Idite po Srbiji prvo negde. Otputujte, prošetajte. Pa da l’ ćete se negde priključiti i tako dalje. Mnoge žene počnu da slikaju, počinju da – neke slikaju na svili, neke idu u neke ateljee, radionice. Tu je vreme sada. Mislim, to je jedno divno vreme gde imaš vremena da čitaš da te niko ne dira jer nikom ne treba ručak, jer tu imaš vreme za svoj hobi, tu imaš vreme da ako ti se nešto čita ili gleda do 3h ujutru da te niko ne pita ni kad si ustao, ni šta si radio. Tu imaš mogućnost da sebe nekako središ, urediš i ojačaš možda za jednu novu vezu, za nekog novog partnera ako je to neka situacija. Nema više briga o začeću, putuješ, uživaš, baviš se sobom na neki novi način. I na kraju krajeva, mislim ta deca su živa. Ti viđaš tu decu, pomažeš im, učestvuješ u njihovom životu.  Šetate putujete jedete. Sutra se baviš možda unukom, ali opet na način na koji ti želiš bez da moraš. U meri u kojoj želiš. Ta asertivnost je bitna ceo život. Od detinjstva do najkasnijih dana. Ja se stalno ljutim na moju mamu što dan-danas ne zna da mi kaže ne. I zbuni me. I onda ne znam gde smo. Ona dođe mrtva umorna kod mene jer mi nije rekla da je taman krenula da čisti cipelarnik i da je ja sad u pola prekidam samo zato što sam ja rekla da bih popila kafu s njom. Ja sam imala pacijentkinju koja uopšte nije bila svesna. Ona je došla iz jednog malog mesta u Srbiji, jako depresivna i ja sam se iznenadila prijatno. Nju je zapravo ćerka dovela, jer žena nikad nije bila kod psihijatra, psihoterapeuta i samo je govorila – ja ne znam šta se meni dešava. Ja ne znam šta se meni dešava, ja ne mogu ništa. Ja ne mogu svoje kokoške, ja ne mogu svoju baštu, ja ne mogu svoje, ja ne mogu da gledam, ja ne mogu unučićima da se bavim. Ja ne mogu da idem na kafe, jer ja samo plačem. Ja ne znam više da spremim ručak. Žena vrsna domaćica, možete misliti, sa sela. Ja ne znam više da spremim ručak. Znači baš duboko depresivna. Ja je pitam sad za neke trigere. Šta se dešavalo u vašem životu? Mislim u želji da saznam trigere. Naravno da to tako ne pitam. Ovaj šta se dešavalo? – ništa, sve je u redu. Sin zdrav, ćerka zdrava, sve je u redu, zdravi unučići, hvala Bogu, muž me voli – ne pije, ne kocka se, ne bije me. To tako otprilike u Srbiji izgleda. Sve je u redu. Imam kuću, imam baštu, imam kokoške imam. Pa šta se desilo? Ništa se nije desilo. Da bih ja na kraju shvatila da je sin napustio mesto i otišao da studira u Beogradu kao poslednji koji je bio od troje dece. I zapravo je ostavilo

Milica Gacin

Nema svrhu.

Aleksandra Damjanović

I ona je izgubila taj roditeljski identitet. I ona je sada super i obožavam njenu poruku posle kad se ovaj. To mi je najomiljenija poruka kad je bila dobro posle, ne znam, 6 meseci i gde je napisala – sve mogu ponovo i kokoške i komšinice i unučiće.

Milica Gacin

Da lepo je znati. Ali ovaj podatak što si rekla da to što nam se događa u telu za 25% nas menja?

Aleksandra Damjanović

Da.

Milica Gacin

I to je na dnevnom nivou. Zato se u PMS-u plače. Čak mi je jedna prijateljica rekla da je najviše ovih napada panike imala u PMS-u. Zato u perimenopauzi, to je rolerkoster osećanja  – od plakanja, smejanja, ne mogu ništa, ležim bezvoljno, ovako onako, do enorme energije, gde sad ću da poloim sve. Ne da polomim nego uspeću da uradim. U tom smislu da polomim. Mogu da uradim štagod – osvojim brda i planine. To onako mi je zastrašujuće. Šta da radimo mi koji, evo mi nismo lekari. Šta mi da radimo, žene s one strane, kad nas do te mere naši hormoni savladaju da stvarno možda i ne možemo ništa? Kako ćemo?Je l’ postoji neki savet da evo – da ne završimo u depresiji? Da li postoji neka tehnika, neki način kako to da prepoznamo i kako sebe da odmah ubacimo u neki normalan kolosek?

Aleksandra Damjanović

Retko ko će završiti u depresiji. Mislim da me ljudi ne shvate pogrešno. Prosto od svih žena koje proživljavaju perimenopauzu i menopauzu, samo trećina će, po nekim statistikama imati jako teške simptome. 15-ak posto neće imati ništa. Ko da se ništa ne dešava. A recimo da će 50-ak posto, polovina žena imati neke od simptoma. Znači nije to sada pravilo da će biti teško. Neke žene to i ne primećuju. Nekima je jako snižen libido, nekima je pojačan, nekima je neutralan. Znači uopšte nije to sada neko pravilo. I dok ne dođemo do perimenopauze tek taj predmenstrualni sindrom ili taj neki što mi zovemo – predmenstrualni disforični sindrom. To su izuzetno teški PMS sindromi. Znači svaka žena ima neke promene, neka nema nikakve, a neke imaju izuzetno teške da moraju zaista da se piju lekovi zbog toga. To su takve promene u koncentraciji i lučenju hormona u mozgu i reakcijama našeg mozga na te hormone da smo mi ustvari svakog meseca u nekoj maloj buri ili u nekoj maloj oluji. Mi smo naučile da živimo sa tim i da se ponašamo na socijalno prihvatljiv način. Tu su estrogen, progesteron, testosteron, to su snažne reakcije, snažni hormoni, ali mi smo jednostavno naučili sa tim da živimo kao što i našu decu učimo u pubertetu da šta god da osećaju prosto neke obaveze moraju da postoje, neko uvažavanje mora da postoji, i tako dalje. Znači mi naučimo, bez obzira na te bure, kako da se ponašamo. Tako da neće svi završiti ni u anksioznosti, ni u depresiji. Psihoterapija je uvek broj 1 kao preporuka i to u slučaju da ima žena utisak da ne može više sama da se izbori, ili da joj ne pomaže šetnja pored reke sa kumom ili sa drugaricom, ili da je usamljena ili da vide da se nešto dešava, ili da se nešto dodatno dogodi u smislu problema sa partnerom, napuštanja, gubitka roditelja, partnera i tako dalje. Inače, održavanje normalnih odnosa sa prijateljima, prijateljicama koje su naravno važne. Briga o sebi u smislu obroka, treniranja, šetnje i tako dalje. Redovan san – izuzetno važno za nas i naše godine i našu lepotu. Izuzetno važno. I hormoni i cirkadijalni ritam, da to nekako ne poremetimo. Šta se tu luči i kad. To su stvari koje mogu da budu potpuno dovoljne. Znači to je taj neki, što mi kažemo, higijensko-dijetetski režim. Sledeći nivo bi billa psihoterapija i sledeći nivo bi bili eventualno i neki lekovi iz grupe tih nekih novijih generacija antidepresiva. To je jedno prirodno stanje stvari. Muškarci isto imaju svoje neke isto promene u lučenju hormona. Imaju oni isto svoje probleme. Pada i njima testosteron. Ne samo nama. I boje se i oni toga i posežu i oni za svim i svačim. I taj izbor tih mladih žena isto ima svoj značaj. Zašto to prija njihovom egu i zašto i oni kroz to proživljavaju svoju mladost. Ali ono što je sad sve popularnije – sada žene sve češće ulaze u veze sa mnogo mlađim muškarcima. Sad, da li je to neka biološka potreba ili im vraćamo milo za drago ne znam. Neka ostane da popričamo uz kafu. Ali u svakom slučaju svako tu nalazi; pa kriza srednjih godina čuvena, je isto proizvod svega toga. Na kraju je i sve to – uzrok je u biologiji. Ali naravno prvo se ponašajno očitava, pa mi vidimo onda kako se ljudi ponašaju i mi sami. Ali ne mogu da kažem da nije istina. Žene u klimaksu jeste određen sindrom.

Milica Gacin

Dakle, sve je normalno. To je ključna poruka. Pa i ta nervoza i to da se osećamo kako se osećamo samo smo naučile da budimo fine.

Aleksandra Damjanović

Ne samo što je normalno, nego ne može drugčije. To nam je biološki diktirano. To je kao kada bismo imali upalu pluća, a ne bismo smeli da kašljemo, jer nije društveno prihvatljivo. Ne znam da li me razumete.

Milica Gacin

Ali što onda nije dovoljno prihvatljivo da ako sam u menopauzi i ako sam nervozna da neko kaže – pa OK. OK, nervozna je. A ne da kaže – vidi je! Klimakterična je! Pusti je! Kad ćemo tome da se naučimo svi zajedno?

Aleksandra Damjanović

Pa sad sam mislim. Ipak bih to posmatrala sa dve strane. S jedne strane, mislim da; to je sad moje lično mišljenje ako ćeš da dopustiš; mislim da dama, na primer, ipak treba da nauči da kontroliše emocije i da ipak možemo po nešto i da prećutimo i da ne moramo baš svuda da pokazujemo sve to i da treba da znamo gde i sa kim treba da delimo svoju intimnost. To je onako jedan deo da baš nije ni normalno tako pokazivati svuda sve to; iz mog ugla. A s druge strane, to je kulturološki stanje na Balkanu. Ne samo u našoj zemlji. Koliko je uopšte ikada bilo dozvoljeno ženi da ima i pokazuje i zadovoljava svoje potrebe? To je kao, na primer, kad imaš stroge roditelje. Ne znam sad tvoji kakvi su bili, ali evo moji su bili jako strogi i onako determinisani i to sve. Ja sam stalno govorila – moj brat i ja nismo imali pravo na pubertet. Ja se puberteta ne sećam, kunem ti se. Ja sam odlepila kad sam završila fakultet. Ja se puberteta ne sećam. Nije se pričalo o tome. Nisi imao dozvolu da imaš sad neke reakcije ne znam kakve. I mislim da je tako i sa menopauzom. I perimenopauzom.

Milica Gacin

Da prosto pustimo da ide prirodno?

Aleksandra Damjanović

Znaš, a ti ako imaš partnera, muža, svejedno, koji te voli, podržava, a kome je bitno ujutru kad ustaneš da li si se nasmejala, kojim si se tonom obratila, da li si spavala, da li si raspoložena – ti ćeš dozvoliti sebi da kažeš – nije mi danas ni do čega i tako dalje. Ali ako imaš nekog hladnog, neempatičnog koga ne zanima ni da li si ustala, ni da l’ si spavala, koji će samo da traži svoje košulje, svoj ručak i svoje ostalo. Zamisli ti sad dođeš njemu i kažeš – jao, sve me nešto, noćas sam se znojila. Mislim ne zanima ga u životu.

Milica Gacin

Da. To je sada nova tema.

Aleksandra Damjanović

I onda naučiš da ustvari ne pričaš o tome i da je normalno sve to što proživljavaš. Prvo da postanemo nekako pismeni vremenom za svoje emocije. Da znamo da ih prepoznamo i da znamo da upravljamo njima na neki način i da nije ni svaka tema za svakog, ni svako osećanje, ni ponašanje. U bliskim krugovima i u onim pred onim ljudima koji zaslužuju da se otvorimo; ne zaslužuje svako da se otvorimo to smo isto naučili od ovih predivnih godina kad nam je dosta toga sve već jasno; znači tamo gde treba, apsolutno to treba da postane tema. Ja nekako verujem i da jeste. Ja bar sa svojim prijateljicama vrlo redovno pričam o svemu tome što si rekla. Pretpostavljam i ti. Ja verujem da to jeste nekako postala tema. Da ne kažem da bi isto baš trebalo da bude tema sa partnerima. A da ne kažem da ako to ne može da bude tema sa partnerima, onda ne znam da li to treba da budu naši partneri.

Milica Gacin

Jao, Pandorina kutija.

Aleksandra Damjanović

Da. Baš tako. Možda da stanemo ovde?

Milica Gacin

To bi bilo to.

Aleksandra Damjanović

Milice, hvala. Bilo je divno.

Milica Gacin

Partnerski odnosi u srednjim godinama. Uh! Je l’ to period kad se lome ili kad postavinu mislim.. OK Hvala na odgovoru. Ovaj zašto?

Aleksandra Damjanović

Mnogo je teško

Milica Gacin

Ali zašto?

Aleksandra Damjanović

Ne znam ni odakle bih počela, ni čime bih završila. Teško je. Hajde sad prvo biologija o kojoj smo pričali. Hormoni. Estrogen je naš veliki zaštitnik. On je kralj ženskih hormona potpuno. Kao lav u džungli. I on je u dosluhu sa svim onim što nam daje vedrinu i raspoloženje – dopamin, serotonin, adrenalin i sve to. Prvi valung kada osetimo to nam je znak da je počeo estrogen da se smanjuje i polako već odlazi od nas. Ne ide to tako brzo, ali odlazi. Progesteron, koji je isto jako važan i jako bitan hormon koji određuje našu ženstvenost i sve te stvari. On je tu negde, ali više onako, pozadinac što bi rekli. I on zna onako da napravi one oluje i sivilo i oblake i tako dalje. A estrogen nam je znači najvažniji za ddobro raspoloženje. I od svih tih sada da; nije bitno da ne uvodimo neke termine koji nisu ni zanimljivi ni bitni; testosteron je vrlo interesantan, pošto naravno imaju ga i muškarci, samo u većoj meri, ali ga imamo i mi. Užasno nam je važan testosteron. Znači on je snaga, on je ratnik, on je libido, on je seksualna energija, on je borba, akcija, planiranje i tako dalje. I taj testosteron takođe počinje da se smanjuje. U značajno manjoj meri od ovih ostalih, ali se i on polako smanjuje i on je odgovoran za taj pad libida. Mada neke žene kažu da ne osećaju taj pad libida  tako da nije to sada.

Milica Gacin

Različito je.

Aleksandra Damjanović

Različito je kao i sve ostalo. Tako da sad tu do svačega nečega dolazi. Muškarci, sa druge strane, kao što i njima sad pada testosteron i oni imaju problem sa padom libida najčešće u tom nekom periodu. Ako pričamo sad o nekim vršnjačkim brakovima – manje-više, plus-minus, 5-6 godina. To su isto neke godine – i za njih je stres. Nije sad samo nama teško. Mislim i njima je teško. Ovaj život je jako težak za svakog ko je odgovoran i ponaša se odgovorno prema poslu i porodici da se ne lažemo, je l’ da. Prema tome, i njima je teško i oni su negde – puše, piju, ne hrane se dobro, sede po kafanama, jedu masno, nezdravo i tako dalje. Tako da dolazi njima do zakrčenja krvnih sudova, polako dolazi do pada potencije. I sada, i jedni i drugi, nesvesni šta im se dešava, mogu to da percipiraju kao mi se više ne volimo, nama više nije stalo jedno do drugih, deca su otišla. Ako nisu radili na svom odnosu dešava im se da ne progovore po ceo dan ni reč, da nemaju nikakvu temu jedno sa drugim, osim da planiraju taj zajednički obrok kada će doći ta deca, ili neki rođendan, ili nešto. Da nisu sačuvali odnose sa svojim prijateljima, život sam za sebe, bez dece, da mogu da odu sada na neka putovanja, da sada u stvari mogu da rade sve ono što nisu mogli. Idealno bi bilo sagledavati taj način života ne kao šta sam izgubio nego šta sada dobijam? Ne moram da brinem o začeću žena, ne mora muškarac. Ako još uvek rade, ako nisu u penziji, nema više tog ili su već stekli neke svoje pozicije na tom poslu najčešće; nemaju više tog tolikog utrkivanja, negde je to mirnije. Već su negde svoj na svome, imaju više prostora, manje obaveza, više mogućnosti. Na kraju krajeva – ako su se deca odvojila i finansijski, više novca za sebe za svoja putovanja, za svoje stvari, da obraduju jedno drugo, da dočekaju prijatelje, da odu kod prijatelja i tako dalje. Ali, nažalost bar iz moje prakse i ovako gledajući okolo – stvarno su retkii parovi, ređi su parovi koji ovako zdavo i ovako funkcionalno prolaze kroz te promene. Uglavnom je drugačije. Uglavnom se razdvajaju po sobama, prodaju se bračni kreveti svako je u svojoj sobi, kupuje singl krevet, svako stavlja svoj televizor na zid, svako gleda svoje emisije; da ne kažem da znam i ljude koji odvajaju police po frižideru. Verovala ili ne? Ali eto, prosto u praksi čovek svašta čuje.  Odjedanput počinju da razmišljaju o razdvajanju, o razvodu, niko ni sam ne zna ni zašto ni kako, ali kao da pre žele da odu iz toga i da to reše, nego da tu nešto pokušaju da poprave. Naravno, ima i primera koji se odlučuju i za psihoterapiju, bračnu terapiju i tako dalje. Da se i tu malo pomogne. A sve to, ovo sada sve što pričam važi za to ako neko nije našao nekog novog. To je potpuno posebna priča. To je mnogo bolno. To je mnogo bolno za celu porodicu. Nismo ni mi pelcovane protiv toga da se zaljubimo I poželimo da napustimo brak i to porodično gnezdo. Ali kažem, iz moje prakse, mnogo češće to urade muškarci. Prosto tako.

Milica Gacin

I kad se dogodi? Kako ona to prihvati?

Aleksandra Damjanović

Uf! To je toliko, to je mnogo teško.

Milica Gacin

Baš je poražavajuće, je l’?

Aleksandra Damjanović

To je jedan pravi cunamI. To neverstvo, to lomi sve pred sobom i ostavlja jednu takvu pustiš. Neko se izvuče i nastavi dalje. To su mukotrpne i dugotrajne i rad i seane i sve. I to ima jedan potpuno, prosto da kažem, protokol kako kroz to treba proći. Ako se to tako uradi i može da se desi da se izvuku da nastave dalje. Ja imam stvarno mnogo lepe primere i mnogo sam srećna zbog njih. Ali ima i onih koji jednostavno ne mogu da nastave dalje. Nije to uvek samo mnogo mlađa žena. Nekad je i starija. Nekad je i vršnjakinja. Uopšte ne mora to da znači, ali hajde, mislim često znamo za te primere mlađih žena. Ali to je, za ženu je to izuzetno teško. Znači ona nastavlja dalje i dobija nekakvu priliku da počne sve ispočetka. Pa se ja nekad šalim da ona ostaje tu gde je, a on dobio priliku za novu ženu, novu taštu, novu svastiku, novo društvo, nova iskustva, novu adresu, lične karte i sve novo. Novo dete! Novi život koji počinje ispočetka. Jer mu je biologija omogućila da može, ako je zdrav, da napravi dete ponovo.

Milica Gacin

Šta je instant savet za žene koje su to doživele?

Aleksandra Damjanović

Za žene koje su to doživele instant savet? Instant savet je, koliko god zvuči sada prozaično i koliko god je bolno, jedina. Prvo treba pokušati. Apsolutno sujeta tu ne igra ulogu. Treba pokušati i razgovarati i možda čak i pustiti jedno vreme da se vidi šta se tu zapravo dešava. I distanca. Pre svega fizička. Ne razvod! Svi odmah krenu kod advokata. Mene to izuzetno ljuti. Kod mene kad dođu po pomoć ili kod mojih kolega, oni već imaju predlog sporazumnog razvoda od advokata. Ja se tu malo ljutim na advokate. Kako im nekako iz nekih moralnih, ljudskih razloga, ne kažu – čekajte, polako, to se ne radi u afektu! Ali prosto imam prijateljicu koja je advokat i koja, kad dođe neko da se razvede, ona pita šta se desilo, malo popriča i kaže – dođi sa 6 meseci. Ako i dalje misliš to isto, razvešću te. Da li razumeš? Nekako prosto ona svojim delom nekako čuva taj brak i tu porodicu. Tako da tu treba sada znači apsolutna podrška. To je jedan emotivni cunami. Neverstvo je izuzetan bol. Izuzetan bol. Tu su sve reakcije normalne. Sve sve. Od toga da mrziš muža da želiš da ga ubiješ, preko toga da imaš nenormalnu želju da imaš seks sa njim, preko toga da bi izbo ljubavnici oči, preko toga da te ona ne zanima, preko toga da želiš da se razvedeš, preko toga da želiš da mu oprostiš, preko straha, bola, depresije, povredjenosti, besa, ljutnje, krivice, kajanja. Sve što može da postoji je tu. Svaki dan, po ceo dan, jedno vreme određeno. I zaista im je potrebna stručna pomoć. Izuzetno je teško. Najteže je ono što je onaj koji je izneveren prolazi kroz taj bol, a ovaj drugi ne može da razume. Njega ne boli. On eventualno ako ima empatije, ako nije moralno defektan, on eventualno ima osećaj krivice. Ali njega ne boli, zato što nije to doživeo. I ti sad imaš nenormalan bol sa jedne strane i njega koji je u fazonu – pa dobro bre pitala si me već to. Objasnio sam ti 100 puta, nemam ništa s njom. A ona se budi 5 puta noću sa istim pitanjima. Tako da on mora da zna kroz šta prolazi ona i da je razume i da joj svaki put ispočetka odgovori na to isto pitanje. A ona opet mora da zna i da on nije to doživeo i tako dalje. I onda, pomaže se da prođu kroz to. Jako je teško zaista.

Milica Gacin

Instant savet? Da li ima neki da?

Aleksandra Damjanović

Instant savet bi bio – prvo bi trebalo videti je l’ ima nade ili nema. Da se to nekako spasi i prevaziđe i da li ona uopšte želi. Prvo žena, ako ne želi – ništa. Nema šta, mislim onda da radi na toj separaciji. Ako može sama, ako ne stručna pomoć. Ako želi da ostane u braku da razgovara, da proba da vidi koliko je to ozbiljno, šta se desilo? Nije isto seks za jednu noć na team building-u i veza koja traje godinu dana. Nije isto online neverstvo gde se nikad nisu videli nego se dopisuju i chat-uju i neko koga viđaš. Ima 10-ak, 12 vrsta neverstava sad ako bismo pričali. Nije sve isto.

Milica Gacin

O Bože! To je dobilo svoju kategorizaciju?

Aleksandra Damjanović

Da, ja se dosta time bavim, jer mi je to jako zanimljivo. Mislim zanimljivo mi je lično, a drugo znam kroz koji bol prolaze ti ljudi, pa onda nekako jako želim da im pomognem u tome, pa sam se nešto time bavila. Tako da nije svako neverstvo isto. I vidi ti šta se desilo?! Mislim neverstvo u pijanstvu, s nekom nebitnom ženom, na nekom team building-u – preko toga možda i može da se pređe. Da se ne raspada brak sa čovekom koji se voli. Potgotovo i ako on voli nju. Postojaće i krivica i tako dalje. Ako želi da se nastavi – želi, ako ne želi – ne želi. Ako ima nade – raditi na tome. Ako nema nade – najhitnije moguće i najurgentnije okretanje sebi i samo sebi po svim pitanjima. Nikakva špijuniranja, nikakvo iznalaženje informacija o toj ženi, nikakvo bavljenje njom po mrežama i gde živi. Nikakva špijuniranja. Ništa. Samo da ona sebe podiže i gradi iznova – to je jedina šansa da se što pre oporavi.

Milica Gacin

A šta dalje? Šta su sve neke preporuke?

Aleksandra Damjanović

Sad stvarno naravno da zavisi od toga kako se čovjek oseća i šta želi za dalje. Dati sebi jedno vreme između da naučimo da, ono što kažu, da živimo sami sa sobom. Ali šta to znači? Da nisam anksiozna kad sam sama u 6h popodne pred zalazak sunca, da mogu da uzmem knjigu i skuvam čaj i da mi bude lepo. Da mogu da izvedem svog psa sama i da šetam, a da ne mora niko da me sretne i da mi da kompliment. Da mogu s drugaricom da odem u pozorište i da mi bude lepo i da posle ćaskam s njom, a da ne moram nikog da upoznam. Da jednostavno imam svoje vreme za sebe, da znam, da zakažem sebi masažu, da znam da se posvetim detetu ako ga imam, da znam da možda ću negde da volontiram, štagod. Da znam šta ću sa sobom od jutra do mraka. Da me ne plaši vikend. Da me ne plaši petak popodne kad završim s poslom. Ne znam da li si primetila novi fenomen eskapizam? Ne daj bože da nisam kupila karte, da mi nije ispunjen svaki dan i da nemam avionsku kartu za svaki mogući dan kad mogu negde da odem. Obišla sam tri puta celu planetu. Ne daj Bože samo da ostanem sama kod kuće. To je sad onaj ko može i ko može da plati. Pa se sada to putovanje koje je nekad bilo možda putovanje, sada postaje ekscesivno. To je jedan eskapizam, jedno bežanje. To su sada opet često žene koje mogu to sebi da priušte. Mislim – da se razumemo – bolje to. Bolje je apsolutno to, nego sedenje sa spuštenim roletnama i plakanje i gledanje onih holivudskih drama. Tako da…

Milica Gacin

Koliko su žene u srednjem životnom periodu usamljene, bez obzira na formalni status?

Aleksandra Damjanović

Pa ne moraju da budu. Sad to – samoća i usamljenost – znaš to nekako nisu isti fenomeni. Samoća je da si fizički nekako sam, a ne moraš biti usamljen. Mislim da je dosta ljudi na planeti generalno sada usamljeno.  U Srbiji; baš sad imam neki podatak iz nekog istraživanja; ali ja ne bih rekla. Mislim da smo mi još uvek dosta okrenuti jedni drugima i da kontaktiramo. Ako pričamo sada o ženi u tim nekim godinama – jeste zahtevno. Vraćam se za ono što sam pričala malopre; ako nisu negovale; jer mi negde se družimo, družimo, udamo, rodimo dete; kad dobijemo bebu mi se nekako isključimo iz društvenih tokova i onda dete dete dete, muzičke, jezici, trči trči trči vozi trči radi, domaći rad radi

Milica Gacin

I prošlo jeu 30, 20 godina.

Aleksandra Damjanović

I detetu sa 14 godina mi više ne trebamo. Ono kaže – samo ostani što duže. Moje dete samo viče – mama samo što duže ostani, nemoj da dolaziš, nemoj da dolaziš – do pete godine je plakako kad idem na posao. I sad, odjedanput, znači eto to su sad neke godine – dete ima 14, 15 godina, nisam negovala prijateljstva, nisam se ni sa kim družila, sve sam dala detetu ili kući i ostajem sama. Nit me ko više znači zove;; mislim to na sreću nije moja situacija; ali znači, niko me ne zove, ni sa kim se ne družim, izgubila sam ritam, ljudi ne znaju gde sam i tako dalje.

Milica Gacin

I šta ćemo s tim sad?

Aleksandra Damjanović

Ja tu konkretno savetujem – sedite i napravite spisak dragih ljudi iz osnovne, dragih ljudi iz srednje, ako ste nekad nekog upoznali na moru, komšije, nije ni bitno. Kreni. Pozovi. NapišI. Mislim na tebe intenzivno nešto poslednjih dana jesi dobro? Krenuće neka komunikacija. Ajmo na kafu bre što da se dopisujemo? Jedna kafa, druga kafa, treća kafa, ajmo da izađemo. Jer žene naših godina imaju najčešće istu situaciju kao i mi. Prema tome, tu se treba. I sada vidiš i sama koliko se – to mi je divno uvek kad ividim – mnogo žena sad planinari.

Milica Gacin

Jeste. Jeste, to je trend.

Aleksandra Damjanović

To je sad trend. Baš im je lepo na vazduhu. Beru cveće, čajeve, šetaju, baš mi je lepo.

Milica Gacin

Da lepo se druže.

Aleksandra Damjanović

Upoznaju se., lepo se druže. Mogu da budu singl pa da idu. Baš vidim da su nekako srećne kad podele te slike i to. Tako da ovaj.

Milica Gacin

Inicijativa.

Aleksandra Damjanović

Inicijativa, da. Neće, niko neće da dođe ni po mene ni po tebe. Neće niko da zakuca na vrata.

Milica Gacin

Mislim da u našim godinama; dobro ja sam starija od tebe; ali u nekim srednjim godinama

Aleksandra Damjanović

Ali se ne vidi.

Milica Gacin

To sad. Aktivnost je najvažnija. Ali aktivnost u punom smislu značenja te reči. Ne samo fizička aktivnost, nego upravo to – inicijativa, sad ću da uradim ovo, sad ću da uradim, počev od toga – sad ću da sredim fioku s čarapama pa do toga – sad ću da zovem nekog, pa da idemo. Mislim da to jako važno. I da odlazak recimo u teretanu ili na pilates, ili neko ko šta voli. Nije to zato od babe devojka, nego da bi prosto ono – bavila sa sobom. I uopšte baviti se sobom – to je tako jedan divan izraz koji smo dugo ili sam ga ja bar dugo pogrešno razumevala, ali ustvari je fantastična stvar, jer mislim to je negde najnormalnije. Znaš šta mi je bilo interesantno dok si pričala. Govoriš u braku. Nikad ne govoriš deca, nego su njih dvoje. Brak i njih dvoje. Sve vreme kad pričaš u braku ni u jednom momentu nisi rekla – a zbog dece – što su najčešće izgovori – ostaću u braku zbog dece, ne mogu to zbog dece, trpeću zbog dece i tako dalje. Nekako tu je već odgovor zapravo ko čini brak.

Aleksandra Damjanović

Zato što je meni, vidiš kako je to postalo što bi mi rekli egosintoni. Ja to više i ne primećujem. Zato što to, zato što ljudi potpuno – svi na početku se zaljube i lepo im je da se ljube i da se grle i da spavaju i da putuju i tako dalje i imaju samo jedno drugo. I čak i dok stomak raste imaju samo jedno drugo i neko ko će se roditi. I onda polako počinje da se tanji taj odnos između njih i onda su svi, onda su i on i ona najčešće uključeni ako su kažem opet adekvatni roditelji u tu decu i mislim da zaboravljaju da neguju sebe, a to je mnogo bitno i o tome stalno pričam. Uspešan odnos je – prvo, ona priča o dve polovine koje se nađu u svetu – nema veze s mozgom. Za uspešan odnos su potrebna dva cela. Jer kad su dva cela i ovo jedno celo se zaljubi u neku mlađu polovinu, onda ovo celo treba da ode i da preživi. Je l’ da? Tako da su dva cela potrebna za jedan odnos. I onda opet u jednom odnosu to su tri života bez ijednog deteta. Ja moram da se razvijam na način na koji meni prija, da me u tome ne gušiš i da me podržavaš. I ti treba da razviješ sebe da te ne gušim, da te podržavam. I naš odnos je treće živo biće koje raste sa nama i razvija se. Onda tek na to dođu deca. Iz mog ugla.

Milica Gacin

E pa hvala ti. Dala si formulu braka. To treba da piše ono u opštini kad se potpisuje. Da pravite novi život.

Aleksandra Damjanović

Da napravimo novi?

Milica Gacin

Da da, ozbiljno da. Pa zato nas i boli. Zapravo ubijamo svoj život kad se dogodi razvod. U stvari je to neverovtno. Ali da se vratim na ovo – u našoj kulturi da su deca na prvom mestu.

Aleksandra Damjanović

Jesu. U našoj kulturi jesu.

Milica Gacin

Prvo deca, prvo deca, pa onda svi ostali i tako dalje. I onda dete.

Aleksandra Damjanović

Nije ti dozvoljeno Milice da budeš lepa. Nije ti dozvoljeno da radiš ništa sa borama. Nije ti dozvoljeno da si – ne pričam opet o Beogradu je l’ da – mislim pričam o Srbiji. Ako se mnogo baviš sobom, onda si loša majka znaš i sama. Imaš nekog. Znaš, imaš nekog.

Milica Gacin

Ali s tim pogledom. Koliko je seks za žene u srednjim godinama važan?

Aleksandra Damjanović

Pa ništa manje važan nego i u ranim godinama. Mislim ranim, nekim zrelim, mlađim. Jako je važan. I seks koji ide iz neke nagonske potrebe je l’ da, koji, ako bismo gledali sada biologiju i evolutivnu neku datu zašto postojimo na planeti, onda bismo – ja se uvek nešto vraćam na tu biologiju, možda si primetila, zato što mi je to uvek; uvek uvek me vraća na neka fabrička podešavanja da vidim

Milica Gacin

A to je baza.

Aleksandra Damjanović

Da. Da vidim zašto to uopšte tako postoji, a šta smo nadogradili. Davno je seks izašao iz te reproduktivne potrebe za produžavanjem vrste. Nama ženama u ovom nekom životnom periodu je jako važno da imamo te seksualne odnose i da oni traju što je duže moguće. Prvo, to je jako dobro za nas i zdravo. Drugo, vrlo je važno da se na taj način povezujemo sa partnerom. Ukoliko bi ti odnosi bili emotivno prožeti to bi bilo mnogo bolje i mnogo važnije nego da su samo seksualne prirode, fizičke da tako kažem. Ali ako su samo fizički mislim i to ne šteti. Ali je najlepše da je to. Jer to nam daje – tu se onda, tu se kupamo u nekim sopstvenim drogama, što ja volim da kažem. Tu se luči sve prirodno. To ljudi uzimaju sintetički da bi osetili to što možemo da osetimo u pravoj ljubavi, u pravoj povezanosti, u pravom seksualnom uzbuđenju. I vrhuncu i u emociji i tako dalje. Naš organizam ima sve što možete kupiti na ulici mislim praktično, samo što smo retko nažalost u prilici da to osetimo i proizvedemo zbog sad milion stvari, da ne širimo temu. Ali, jako nam je važno za, prvo za zdravlje naših reproduktivnih organa. Važno nam je za kožu, za lepotu za, ono što kažu, onaj sjaj u očima, za blistavost, za povezivanje sa partnerom, za funkcionisanje, za energiju, za imunitet, za sve što postoji. Izuzetno važno.

Milica Gacin

Mhm. Da se prepisujem na recept?

Aleksandra Damjanović

Da, ja znam to nekad da uradim i da pečatiram. Da da da

Milica Gacin

Dobro. A da li imaš primer u svojoj praksi da su se brakovi raspali zato što nije bilo dovoljno seksa i kakva je tvoja praksa?

Aleksandra Damjanović

Da. Imam ja to u svojoj praksi. Moje razumevanje te situacije je uvek da brak ne puca zbog suve vagine, nego zbog toga što nisu mogli da sednu o tome da popričaju i da se razumeju. A to znači da su davno prestali da pričaju i da se razumeju. Tako da je to onda kap u čaši, a možda i poslednji H2O molekul poslednje kapi u toj čaši. To ja često tako kažem. Jer ako ti ne možeš partneru da kažeš – čekaj, boli me, polako. Hajde da kupimo lubrikante, hajde da vidimo šta ćemo, hajde sačekaj, hajde posle ćemo, ili ajde da se mazimo, ili ajde nešto da gledamo, ili ajmo na večeru pa ćemo posle. Ako ne možemo tu vrstu razgovora da imamo, onda nešto debelo nije u redu. Onda je najmanji problem suva vagina. Tako da ovaj, opet šta je meni nekako uvek žao. Uvek mi je žao, ali stvarno mi je žao; ne znam da li možeš da me razumeš; kad se brak rastane, rasturi, a da nisu ni probali ne znam na primer psihoterapiju, stručnu pomoć da da im neko malo rifrejmuje stvari. Da im kaže kako mogu da misle na drugačiji način. Da im pomogne da se čuju, da im pomogne da se razumeju,  da ono kao nešto nekako nisu ni probali. Šta će ljudi najčešće uraditi kad su u problemu? Naći trećeg.

Milica Gacin

I ovo mi se dopalo – da nije problem u suvoj vagini. To jako dobra poruka za žene koje doživljavaju da negde je problem u njima i u tome što je njima fiziologija odredila sada tu datost. Sad je to tako kako je. Šta ćemo sad da radimo? Najčešće se i krive ili se povuku, pa kao – ja više nisam ta koja je na tržištu i koja to mogu. Mislim da je to veliki, veliki je broj žena koji tako razmišljaju.

Aleksandra Damjanović

Tu je najveći problem sa doživljajem te situacije. Znači to je ono kao što nije svaka trauma trauma po sebi, nego doživljaj da li je to trauma ili ne. Ako muškarac; sad nismo svi mi jednako obrazovani, ne radimo svi dovoljno jednako na sebi i tako dalje. Ako muškarac to doživi i ako potpuno, može čak i žena da nije svesna, mada nekako opet mislim da većina žena zna da je to situacija koja se dešava u tom periodu. Ali ako i žena nije svesna ona može to isto da protumači, može da doživi prosto i strah da će on sada protumačiti da njoj nije dovoljno stalo jer njene žlezde više ne lubliciraju. A onda on može da kaže –  aha! Ti više nisi vlažna! Ti na mene više ne reaguješ, ti mene više ne voliš, imaš nekog drugog. I tu može da dođe do jednog začaranog kruga ko kome šta dođe i tako dalje. I ako tu nema razgovora onda će on; moguće, ne mora uvek; ali onda će on potražiti sreću na drugoj strani da bi dokazao da je nekoj drugoj ženi itekako stalo, da joj je lepo sa njim i tako dalje. To je ono što je strašno u Srbiji što će retko jedan par sesti i reći: “Ej, nama ne ide u seksu. Hajde da vidimo šta je. Hajde da vidimo šta je.” Najčešće će da ćute, da se odvoje – ovaj odlazi na kauč u dnevnu sobu, ova ostaje u spavaćoj sobi, neko nalazi nekog trećeg. Ona posle stiže sama na psihoterapiju, jer gubi kontakt sa njim i ako je još srećnica da ga dovuče na psihoterapiju, prva rečenica je; “Dobar dan! Mi imamo problem u komunikaciji”. To ti je školski primer. I oni imaju isto dosta problema s tim što može da dođe do slabljenja potencije. I onda i oni imaju problem da kažu svojoj partnerki: “Ej, ćekaj. Nešto se dešava. Nemoj ništa pogrešno da misliš, nemam nikog, čekaj rešićemo.” I ona bi najčešće ako je normalna. Uvek dodajem da ako su ljudi normalni, sve mogu da razumeju. Ako imate problem sa psihopatama, nemojte da se trudite uopšte. Ali ako su ljudi normalni razumeće. I onda ovaj – čekaj, ajde da vidimo šta se dešava i tako dalje. Isto, slično je. Vrlo je teško pričati o tome, jer nam je to; pogotovo za muškarce. Za muškarce je to, što bi rekli ono “jarbol snage” “simbol muškosti” i tako dalje. Tako da je to vrlo teško se suočiti sa tim da ja više ne mogu ono što sam mogao. Jako im teško to pada. A žena, s druge strane, nema tu vrstu problema, ali je to da ona nema problem sa suvom vaginom znak da joj je stalo do partnera i onda tu dolazi do  problema raznoraznih vrsta. To je i stid, to je i strah. To su razna pitanja. Svašta je tu satkano. 

Milica Gacin

Kad si spomenula strah, čega se bojimo u ovom životnom periodu, u ovom srednjem životnom periodu? Čega se najčešće bojimo?

Aleksandra Damjanović

Pa bojimo se; opet razni ljudi, meni sad uvek sve nekako u glavi; ali, bojimo se bolesti, bojimo se nemoći, bojimo se starenja bojimo se gubitaka raznih – snage, elana, lepote, zavodljivosti, šarma, moći i tako dalje. Bojimo se da izgubimo partnera, bojimo se da izgubimo roditelje, bojimo se da nam deca odu. Bojimo se da nam, ako smo toksični roditelji, da nam snaje i zetovi i preuzmu našu dečicu. Bojimo se raznih raznh stvari,

Milica Gacin

A smrti?

Aleksandra Damjanović

Bojimo se smrti da. Ne znam da li sam to promenula.

Milica Gacin

Nisi.

Aleksandra Damjanović

I te kako se bojimo smrti. I te kako. Žene u našim godinama, u moju ordinaciju često dođu sa napadom panike. Prvi put anksiozne u svom životu jer je, na primer, u poslednjih mesec dana su im umrla dva porodična prijatelja ili prijateljice. I odjedanput se to sve onako pokrene i trigeruje i onda dolaze baš sa teškim slikama anksioznosti, po prvi put.

Milica Gacin

I šta kažeš ljudima za sve te strahove? Pa i za ovaj strah od smrti.

Aleksandra Damjanović

Pa prvo, znaš šta, svaki strah onako. Ako treba u jednoj rečenici da kažemo kako se strah leči – strah se leči izlaganjem. Ko se plaši lifta, treba da se vozi liftom. Prvo znači, objasnimo da je strah. Prvo, strah je prirodna stvar i evolutino nam je data da preživimo, jer da se ne plašimo vozili bismo, išli bismo peške po sred ulice. Znači strah je tu da nas sačuva da preživimo. Tako da je strah normalna stvar. Pa onda razmatramo o tome šta su činjenice. Gledamo koliko je strah racionalan, koliko je iracionalan. Bavimo se iracionalnim strahovima. Raspitujem se o tome kako je do toga došlo i šta se desilo. Naravno, pričamo o tome kako ne postoji garancija ni za šta i kako je jako glupo i iracionalno brinuti unapred. Govorimo i o tome kako ustvari, to je rekao neki filozof, sad se izvinjavam u momentu sad ne mogu da se setim ko, ali “tamo gde je smrt nisam ja”. Znači, ako umrem, onda ništa ne boli. Ne znam ni ko pati za mnom. Prema tome, iluzorno je plašiti se smrti. Plašiti se muke ili bolesti već ima nekog smisla. Ali plašiti se smrti nema nikakvog smisla. Kad umrem nemam ništa. Ni ne znam o čemu se radi. Tako da pričamo i o tome i ukoliko psihoterapijom ne pomognemo, onda naravno damo i lekove, malo da se neko smiri. I to super prođe.

Milica Gacin

Da se onda nekako sada i vratimo na sam početak gde si rekla 25% te ovaj utiču na nas, na naše promene.

Aleksandra Damjanović

E to. Vidim da ti je to.

Milica Gacin

Fascinantan podatak. Utiču na te naše promene. Ma ne – to mi je super alibi, znaš. Kao ovaj. Sve je u dobrom izgovoru. 

Aleksandra Damjanović

Jeste, jeste. Apsolutno.

Milica Gacin

Ali ako je tu onako negde objašnjene i dobro si rekla – ne uđu svi u depresiju. Ali ta anksiozna stanja. Je l’ to stanje poremećaj? Šta je anksioznost?

Aleksandra Damjanović

Pa jeste poremećaj jedan. Da, psihički poremećaj koji ima svoj početak, sredinu i kraj. Rešiv je.

Milica Gacin

Je l’ uslovljen tom biologijom? Koliko često je uslovljen biologijom?

Aleksandra Damjanović

Mhm. Može vrlo da bude vrlo uslovljen. Ima tu genetsku predispoziciju. Vrlo često će se desiti da je i mama imala, ali se nije za to znalo. Ili tata i tako dalje. Ljudi to na različite načine nose. Prosto je ta stresna osovina – hipotalamus, hipofiza, nadbubrežna – na neki način prosto pobudjena. Kao da radi na višem nivou obrtaja. Ako pričamo o nekom baseline-u gde smo onako flegme, sve nam je OK. Ako je panični napad ovde, ako je anksioznost ovde, oni su stalno negde ovde i njima je malo potrebno da iskoče. Znači, stalno su, to su oni ljudi koji se stalno brinu. I kad čuju neki zvuk oni su onako trgnu. Na svaki zvuk reaguju i često brinu na razne teme i plašljivi su. Uvek se boje da će se neki ishod negativan dogoditi. I tako, mislim uglavnom. I sad naravno aksioznost ima 1000 lica, 1000 lica kao i depresija. Za njih je karakteristično da oni poslednje stignu kod nas. Verovala ili ne. Oni obiđu najčešće mnogo lekara i kardiologe i gastoenterologe i dermatologe i svašta nešto. I na kraju ih neko uputi kod psihijatra, jer imaju mnogo drugih prezentacija bolesti te neke psihosomatike dok ne dođu kod nas. I vrlo je teško i da ih ubediš da je ustvari to samo anksioznost. Jer oni realno osećaju svoj problem – vrtoglavicu, propadanje, bol u glavi, igla koja im se probada kroz glavu, nespavanje, znojenje, bol u glavi, bol u leđima, problem sa krvarenjem kod žena i tako dalje. Ekcem neki na koži ili problem. I ti vrlo teško njemu možeš da kažeš – e ali znate šta? – to vam je ustvari sve od anksioznosti. Dok ne prođu sve te lekare vrlo teško poveruju.

Milica Gacin

Da. A je l’ ima i za to neko instant rešenje ili instant savet?

Aleksandra Damjanović

Pa nema instant. Stručna pomoć. Što pre da se javi psihologu ili psihijatru. Psihoterapija i lekovi koje imamo, koji može mnogo da im ubrza oporavak da se ne muče sami. Ali u svakom slučaju instant savet je, koliko je moguće u meri – neizbegavanje situacija. Ono što bi rekli – izlazak iz te čuvene komfor zone. Neizbegavanje situacija, suočavanje sa životom dan po dan, sat po sat, jer je tu vrlo čest problem ona prokrastinacija – odlaganje obaveza. Oni sve živo odlažu, jer ih sve živo plaši. A onda na kraju se to završi opet depresijom. Tako da to stvarno ima smisla lečiti i baviti se time. Na kraju krajeva anksiozan roditelj vrlo može da bude loš model za dete. Zamisli kad se svega plašiš mislim kakav utisak ostavljaš.

Milica Gacin

Da šta je poruka. Koji si model. Da.

Aleksandra Damjanović

Jeste.

Milica Gacin

Prokrastinacija je simptom anksioznosti?

Aleksandra Damjanović

Jeste, jeste jeste. Vrlo, vrlo često. Vrlo često je da! Baš simptom anksioznosti to je na pro znači – za, krastosutra valjda na grčkom – prokrastinacija -ostavljanje za sutra. To je odlaganje obaveza gde jednostavno nemamo hrabrosti da se suočimo sa bilo čme. I to sad u osnovi mogu da budu razne neke stvari, ali najčešće ili strah od toga kako ćemo biti procenjeni. Na primer, sad zamisli da sam ja, tebi rekla: “Joj, je l’ možemo sledeće subote? Jaoj, je l’ možemo one tamo? Jaoj, je l’ možemo onda tamo jer se brinem, plašim kako ću izgledati, kakva ću ispasti, kako će me proceniti, kako sam zvučala, šta sam rekla i tako dalje. A može da bude i, mi to zovemo egoanksioznost u kognitivno-bihejvioralnoj terapiji. A može da bude i ono prosto – mrzi me bre da usisam kuću, mrzi me da operem sudove, mrzi me sad da spremam plakar.

Milica Gacin

Ali to je doživljaj da ja vladam situacijom i kažem – mama ja to mogu, ali neću. Mrzi me.

Aleksandra Damjanović

Ja to mogu, ali neću mrzi me. I to ide iz nekog iracionalnog uverenja da moram da uživam u stvarima. To mi je dosadno. Neću da se bavim time što mi je dosadno. 

Milica Gacin

Baviču se sobom. Da da da.

Aleksandra Damjanović

Tako da možemo da prokrastiniramo da odemo – e! E! Gde je prokrastinacija česta i ozbiljna i super je što si me to pitala, a ima veze sa načinom od početka naše saradnje. Ono gde je opasno i gde često prokrastiniramo to je da odemo kod lekara i da proverimo neke stvari tipa – pregled dojki ili pregled grlića materice i tako dalje. E tu jako često žene prokrastiniratju. Tu prođu godine da ne odu kod ginekologa. Prvo nekako ne stižu, a onda se plaše da odu da nešto ne bi našli.

Milica Gacin

Da da da. Ne idem kod lekara da, naći će mi nešto.

Aleksandra Damjanović

Jeste.

Milica Gacin

Odlična poruka. To je odlična poruka.

Aleksandra Damjanović

Iz zdravstvene predostrožnosti.

Milica Gacin

Pa da. To je najčešće. To je najčešće. Da,usisavanje – ko ga šiša, ali lekar. Da.

Aleksandra Damjanović

Jeste. Blista mi u kući sve, ali kod lekara nisam bila 5 godina.

Milica Gacin

Hajde završimo lepotom.

Aleksandra Damjanović

Mhm.

Milica Gacin

Ovde stoji ona ovom rollApp-u Ingrid Bergman. Ona, možemo da se saglasimo da nije uradila nijednu intervenciju na svom licu. Mislim da je  skoro bila na naslovnoj strani; da li je bio Vogue u pitanju, da l’ Elle, ubi me. Bila je na naslovnoj strani kao primer žene; jer to je sad je l’, sve se prihvata pa i u redu je da se sve prihvata. Žena koja ništa nije radila na svom licu, a osvedočena je lepotica. E sad. Kad se dođe u srednje godine kao da smo se i tu polarizovani. Imaš žene koje će sve da urade što mogu da urade samo da zadrže taj mlađi izraz lica i one koje su decidirano protiv i baš neće i osuđuju. Aj što neće, nego što osuđuju. A kao da se svi međusobno osuđuju. Ove što su  pristale na neke i žele neke intervencije, osuđuju ove što neće i obrnuto. Mada čini mi se da su glasnije ove iz ove grupe koje ne žele nikakvu intervenciju na svom licu. Šta nam i to govori jedni o drugima? I da li je OK da se bockamo, ili to isto je simptom nečega?

Aleksandra Damjanović

Znaš šta – sve može da bude preterano i zdravo. Ako je zdrava želja za bockanjem i za tu i tamo nekom intervencijom i tako dalje, jer znamo i šta viđamo na ulicama, mislim svi je l’ da. Sve što je u nekoj zdravoj meri, prosto ne vidim nikakav problem sa tim. Čak i ove koje ne žele ništa – u redu je što ne želiš ništa, ali nemoj ni mene da osudjuješ što želim nešto. Tako da ovaj opet neki zdrav stav prema tome. Baš evo razmišljam – poznajem i žene koje zaista imaju šta da kažu i vrlo su ostvarene i jednostavno su naučile tako nekako da budu lepe i vole tako nešto da urade i da produže tu svoju mladost. Isto tako znam i žene koje su divne i prepametne i isto tako imaju šta da kažu i ne žele ništa da rade i osećaju se dobro u svojoj koži. Ne vidim uopšte kako bismo sada doneli sud o tome koje su u pravu. Mislim da je stvarno pitanje nekog stava o svom, neke slike o sebi koju vidimo u ogledalu i tako dalje. Mene, na primer, nije sramota da kažem da ja kad ne izgledam sebi dobro ujutru u ogledalu, ja se ne osećam baš najbolje i odmah se pitam šta sam to nekako pogrešno uradila. Znam da je bio ili neki loš obrok, ili da se nisam naspavala i tako dalje. To mi nekako prođe kroz glavu. Nisam sad manje sigurna u sebe. Nije sad da ne bih sad otišla na posao i ne znam ni ja šta. Ali ono prođe mi kroz glavu – aha! Kao nešto nisam uradila kako treba, jer ti obroci ipak treba da budu zdravi, to spavanje i tako dalje. I ja nemam recimo ništa protiv toga da se mladost malo produži koliko može, ali nemam ništa ni protiv toga, mislim i one – ali ovako sad kad vidim nju, prvo što mi pada na pamet, ono što klinci kažu-  carica znaš. Stvarno pogledaj. Žena ništa nije radila, zna, ima mislim zna se i ko je, zna se šta je lepa žena u svojim godinama, ali je meni fascinantno do koje mere smo mi navikli na to da nešto treba da bude urađeno, pa nam je i čudno. Pa čujem neke žene onako ovaj u tim gradskim pričama kad sedimo i pričamo da maltene prosto smatraju nekulturom da žene više ništa ne urade. Je l’ si to primetila? Kao – pa ona to može da plati, ona to može da priušti, kao baš me čudi da tako izgleda. Pa Bože žena to bira! Moji jako dobri prijatelji se isto bave time i onda smo stalno razmišljali i pričali kao stalno se govori anti-aging, anti-aging, anti-aging. Ma nije uopšte fora u anti-agingu, nego art of aging – umetnost starenja. To je ustvari poenta. Pa da li ćeš sam ili ćeš uz pomoć nečega, ali da to bude nekako kako treba – i kulturno i umereno i lepo i dozirano. Tako da sam ja za art of aging.

Milica Gacin

Je l’ to postoji kao pokret ili ajde da ga napravimo sad ovde.

Aleksandra Damjanović

Sad ćemo da ga napravimo. Bila sam kuma tim mojim prijateljima, kad su oni to nešto razmišljali. Ja sam im rekla – uzmite art of aging. Nemojte da budete anti-aging. Oni su se isto oduševili. Ali možemo i da ga proglasimo.

Milica Gacin

Mhm. Hajde da ga proglasimo.

Aleksandra Damjanović

Art of aging.

Milica Gacin

Da da, I da zaključimo time da se ne bojimo u stvari i da bude. Pa da – Moje najbolje godine znaš. Ja sam namerno odabrala tu sintagmu za svoj projekat. Prvo, mislim moje najbolje godine su uvek – i kad ih imaš 5 i 55 i 105. Uvek su najbolje te u kojima se nalaziš. I da je prvo da osvestim ono što je pozitivno u tim godinama. I dobro je. Ne ono kao 50 je granica od koje kreće hod ka smrti, nego kao super mi je jer stvarno smo potentni. I u svakom periodu života smo potentni. Moje neke sad ovaj; ako mogu da budem filozof; definicija života – šta je najvažnije? Da si zdrav i da si srećan. A šta ti je sreća? E to je već individualno. 

Aleksandra Damjanović

Apsolutno.

Milica Gacin

Šta koga čini srećnim, ali samo da si zdrav i srećan.

Aleksandra Damjanović

Zdrav i srećan, kakogod i na koji god način. I poruka za kraj – žene nemaju rok trajanja.

Milica Gacin

Ne bih imala šta da dodam. Ako je ovo stiglo od psihijatra najbolje moguće smo zaključile ovaj razgovor. Mnogo ti hvala. Tačno si opravdala moja očekivanja in medias res. Mislim nema tu. Sve je onako u centar.

Aleksandra Damjanović

Mnogo mi je bilo prijatno, uživala sam, mnogo mi je drago, hvala ti.

Milica Gacin

Ti si dala ključne poruke, odnosno dala si zaista ono što je podrška ženama. Mislim da je to najvažnije. I da ćete, drage moje, to i dobiti. Žene nemaju rok trajanja.