Žene koje ne žele da podstiču stereotipe o kultu Parižanki
Ukazujući na štetnost stereotipa o krhkoj kraljici stila, koja ne vežba i ne goji se, nove autorke u prvi plan dovode stvarne žene i ideje koje oblikuju Pariz.
Bilo da živite u Parizu, da ga posećujete često ili ponekad, ili da samo maštate o Gradu svetlosti, knjiga Lindsi Tramuta učiniće da vidite Pariz na novi način. Ovako je Lindsina koleginica pisala o njenoj knjizi Novi Pariz iz 2017. Ovih dana iz štampe izlazi knjiga Nova Parižanka, koja sadrži priče o 40 žena koje se ne uklapaju u stereotip o krhkoj i elegantnoj stanovnici Grada svetlosti, ali koje ipak svojim stavovima i ponašanjem oblikuju lice savremenog Pariza.
Knjiga Nova Parižanka sadrži priče o 40 žena, koje se ne uklapaju u stereotip o krhkoj i elegantnoj stanovnici Grada svetlosti.
Kako se rađao stereotip
Kad se kaže Parižanka, zapravo se misli na sve Francuskinje, a u osnovi tog mita leži lik Marijane, simbola Francuske Republike, čija skulptura krasi istoimeni gradski trg. Na ovo žensko oličenje slobode nadovezali su se bezbrojni slikari, a potom su došle šansone. Mit je preuzeo moćni glas „pariskog vrapca”, sićušne Edit Pjaf.
Potom su filmovi sa Brižit Bardo i Katrin Denev zaokružili lik zavodnice od stila i kulture, koja puši na dugačku muštiklu i provodi vreme u bistroima umetničkih četvrti. Tako stvoren stereotip Parižanke uspešno je zaveo milione potrošača širom sveta i omogućio prodaju bezbrojnih crvenih karmina, senki boje dima, ajlajnera i pripijenih majica na bretele, a sam Pariz učinio nezaobilaznom turističkom destinacijom.
I u 21. veku, isti stereotip koriste i nadograđuju najznačajnije internet influenserke, koje nam objašnjavaju kako Parižanke jedu pet obroka i piju dve čaše vina dnevno, a ostaju krhke kao perce i kako one uopšte ne dobijaju bore.
Kao i sam mit, Parižanka navodno nikad ne stari.
Stereotip se širi i tekstovima kao što su Šta svaka šik Parižanka ima u svom ormanu ove sezone ili knjigama kakve su Parižanke se ne goje, a stvar ide do saveta da žena, koja hoće da bude prava Parižanka, mora u svakom trenutku da bude spremna za seks, čak i kad ide u prodavnicu ili vodi decu u školu. I naravno, kao i sam mit, Parižanka nikad ne stari.
Novinarka u zemlji sira
Prema proceni Lindsi Tramuta, ni u jednom pariskom arondismanu ne može se naći više od jedan odsto žena koje barem donekle odgovaraju klišeu prave Parižanke. Iako je ovaj uski stereotip većina Parižanki oduvek smatrala suviše isključivim, opterećujućim, pa i štetnim, ozbiljniju pobunu protiv njega podstakao je pokret Me Too. Taj kliše ne samo da isključuje većinu Francuskinja, već i potpuno ignoriše crnu, azijsku i LGBTQ populaciju, koje su i te kako aktivne u oblikovanju kulturnog, estetskog i stilskog lica Pariza. Zato podnaslov Lindsine knjige glasi Žene i ideje koje oblikuju Pariz.
„Naljutio me način na koji se taj stereotip brendira, prilagođava tržištu i zloupotrebljava nesigurnost žena”
Lindsi je Amerikanka iz Pensilvanije, koja je došla u Pariz pre 15 godina na završnu godinu studija jezika, i sama zaljubljena u francusku kulturu i sve što uz nju ide. Potom se, kako sama kaže, udala „za jednog posebnog Francuza”. Iako živi u Parizu već 15 godina, ima državljanstvo i baveći se novinarstvom upoznala je i pisala o većini fenomena u gradu u kome živi, nije joj bilo lako da savlada zahteve pariskog stila. Na svom blogu pod naslovom U zemlji sira ona piše kako je tek kad se obukla za proslavu devete godišnjice braka, u pogledu svog muža videla da je konačno pogodila. Ali, upravo zato što je dobro upoznala zahtevni stereotip o Parižanki, Lindsi je odlučila da se suprotstavi. „Naljutio me način na koji se (taj stereotip) brendira, prilagođava tržištu i zloupotrebljava nesigurnost žena”, kaže Lindzi.
Stereotip nameće nedostižni ideal
Stereotipi ne samo da su netačni i isključivi, ne samo da ignorišu većinu, već je i ponižavaju.
Dok je u prvoj knjizi zašla iza lepog lica prestonice, da bi se fokusirala na to kako se stanovnici nose sa društvenim promenama, Lindsi se nada da će ovom novom knjigom povećati vidljivost realne, žive žene koja živi u Parizu. „Radi se o tome da se žene bolje predstave; mislim da kult Parižanke, koji je tako dugo bio slavan, treba da dobije nove okvire.” U tom otporu, Lindsi nije sama. Upravo su svetlo ugledale slične knjige. Jednu je napisala Parižanka afričkog porekla, a govori o diskriminaciji francuskih glumica crne boje kože, dok je drugu napisala autorka koja akcenat stavlja na socijalnu stranu stereotipa, po kome je Parižanka isključivo belkinja iz više klase. Sve ove autorke slažu se u jednom: stereotipi ne samo da su netačni i isključivi, ne samo da ignorišu većinu, već je i ponižavaju. Deformišu očekivanja mladih žena, uzrokuju nesporazume i produbljuju osećaj nesigurnosti. U krajnjoj konsekvenci, oni nameću nedostižni ideal, ne samo Parižankama, već svim ženama, čime potkopavaju samopouzdanje, neophodno za emancipaciju.