Zbog čega svaka generacija gunđa na muziku naredne
Svaka mladost ima neku svoju „foru”, počev od načina udvaranja, započinjanja veze, mesta na koja se izlazi, preko pića koja se piju, omiljene garderobe koja je in, frizura od kojih bi se potomcima digla kosa na glavi do muzike koja se sluša. Svako doba ima nešto baš svoje. Možda i zaboravimo termine kojima smo baratali, garderobu koja visi u zapećku ormara, čekajući veliki come back, mesta na koja smo izlazili više ne postoje, a tek muzike koje smo slušali – ni za lek!
Fensi proslave i tamburaši
Verujem da svako od nas ima u iskustvu viku roditelja zbog glasne muzike koju smo slušali. Možda bi bolje bilo da kažem ne zbog glasne, nego zbog vrste muzike koju smo slušali. Muzički ukusi nisu za diskusiju. Verujem da će većina reći kako tako mogu da kažem – a ova novokomponovana? Upravo to i kažem. Svaka vrsta muzike ima svoje obožavatelje.
Vrlo biste se iznenadili, možda i razočarali, kada biste znali ko koju muziku sluša danas.
Čak i vrlo fensi proslave i eventi imaju na kraju tu vrstu muzike. Ako ništa drugo, ono tamburaše.
Žustre debate
Pošto je svaka generacija imala svoju vrstu muzike, normalno je i da su naši roditelji imali svoju, ali i da naša deca imaju svoju. Činjenica da se čak i vrsta muzike doživljava na specifičan način i da je, kao i hrana, vrsta sećanja, objašnjava ovaj fenomen. „Eeeeee, u moje vreme…”, najčešći je početak rečenice koji može da naljuti, izazove trenutan gubitak sluha, da se ne bismo nervirali ili vodi žustroj debati. Bojim se da ništa od ovoga ne vredi. Pripovedač ostaje pri svome, ne da se omesti u svojoj tvrdnji da je „to bila muzika, a ne ovo kreveljenje i bekeljenje”, ili već nešto približno tome. Pa onda uhvatite sebe kako i sami izgovarate sličnu rečenicu, koreći decu zbog ne baš prijatne muzike koju slušaju.
Ever green
Postoji nešto u muzici što se zove ever green. Ko voli, zaista je sjajno. To jeste muzika, reklo bi se, za sva vremena, ali će se uvek naći neko, posebno mladi koji će iskrivljenih usta komentarisati kako je to smor, tugaljivo, sve na isti kalup. Hm, možda ima i neke istine u tome, ali je ipak lepo. Mnoge od tih pesama izvode se u novim aranžmanima koji su uvremenjeni, odgovaraju ukusu mladih, pa ih onda lakše progutaju. Neke čak i pohvale. Kažem – čak, jer ne prepoznaju original iz koga je izveden novi aranžman. Naravno, stariji će imati komentar kako to nije to i kako se sve nekako urušava, nije kao nekad, nema tog glasa i te pratnje kao onomad. Tačno, ali gde je problem? Odmah da kažem: U uhu onoga ko sluša.
Ali, zar nije isto i s modom? Nekada je Tvigi bila hit manekenka, danas se čak i kreatori usuđuju da kažu da tolika mršavost nije poželjna. Da ne govorimo o tome kako se forsira over size veličina. Od mini-suknje do kasi-haljina, od utegnutih farmerki do širokih nogavica, po mogućstvu iscepanih, od make up-a koji je isključivao eyeliner do modnog diktata korišćenja istog, sve je podložno promenama. Navikavamo se u hodu, nekad pratimo, nekad baš i ne.
Šta je suština svega ovoga i zbog čega svaka generacija gunđa na narednu, zaboravljajući svoj status u porodici i društvu u vreme mladosti?
Dragocena kolekcija roditelja
Moglo bi da se kaže da stariji pomalo zavide mladima. Tačno, ali nije samo to. Usput, većina roditelja bi me sada napala, ali jeste, zavidimo im na tome šta mogu, znaju, za šta imaju smelosti. Kao mi onda, samo smo zaboravili. Drugi faktor je teže prilagođavanje na različitosti. Mladost je savitljivija, prilagodljivija, manje kritizerska. Oni, malo stariji, sada su nekako krhkiji, lomniji, možda čak i krući, pa to sve onda oblikuje i odnos prema onome što ne poznajemo i ne prepoznajemo u dovoljnoj meri.
Kada govorimo o netoleranciji na različitosti, valja reći da ni mladost nema tu osobinu tako razvijenu. Otuda njihovo nerazumevanje naše muzike i našeg vremena. Znate sigurno kako reaguju kada počnete da pričate šta je nekad bilo. Smrknu se, kažu da su to čuli hiljadu puta (tačno) i rado bi da napuste prostoriju.
Međutim, postoji i jedan broj mladih ljudi koji se vraća pločama, gramofonima, skida prašinu sa kolekcije svojih roditelja, češće očeva nego majki, i hvali se da sluša ono što su matorci nekada slušali.
I da znate, nije to tako loše, kažu. Ali, sve prođe, pa i taj zanos koji mlade približava generacijama njihovih očeva. Dignu ruke i od toga.
Možda je jedino klasična muzika ono što je za sva vremena, i sve generacije. Pod uslovom da u sali ne sede sve same sede glave, učenici muzičkih škola i akademija. Zbog toga je vrlo popularna muzika koja je mešavina klasične i elektronske muzike koju izvode i naši umetnici, otvarajući tako vrata sveta ne samo za sebe nego i za nas, i sve one koji ovu sjajnu mešavinu novog i starog sa ushićenjem i standing ovations slušaju. Imajmo i to na umu!