Zašto se zaljubljujemo u pogrešne ljude
Zanimljivo, ali istraživanja psihologa Dejvida Likena ukazuju na činjenicu da se partnerstvo među ljudima formira prilično nasumično i zavisi od toga „gde se zateknete kad vas pogodi Amorova strela”.
Ali, da li bi zaista trebalo da bude tako?
Ono što nazivamo „pravom ljubavlju” nije kratkotrajni blesak, koliko god da je trenutno uzbudljiv, već je to nešto od trajne vrednosti.
Mada parovi koji ostaju zajedno obično imaju mnogo zajedničkog, s vremenom ipak naprave dosta grešaka. Letimičan pogled na statistiku, koja otkriva rastuću stopu razvoda, podseća nas na to da mnogi parovi negde usput zaključuju da su napravili strahovitu grešku i da bi im bilo bolje da žive s nekim drugim, ili čak sami.
Šta to iskušava ljude i mami ih na neprikladan brak/vezu?
Da li naša spremnost da se vežemo za neodgovarajuće partnere predstavlja naprosto nepažnju ili tijumf NADE nad ISKUSTVOM, ili su na delu neke „sile” koje guraju ljude ka neizbežnoj katastrofi?
Odgovor, ukratko, glasi „da”, a ta sila je HEMIČAR!
Imamo određena moždana kola, hormone, feromone, enzime i neuroodašiljače (hemikalije koje prenose signale kroz nerve), a služe da bi nas privukli drugima (občno plodnim pripadnicima suprotnog pola).
Sledeći niz moždanih hemikalija je, kako stvari stoje, sračunat da nas uveri da se vežemo za te osobe na izvestan vremenski period, a evolutivna svrha toga je da obezbedi da naše potomstvo ima podršku oba roditelja tokom svojih prvih, najosetljivijih godina života.
Delovanje polnih hormona
Početni stadijum veze – privlačnost, koju u njenim prvim, „gladnim” fazama, često nazivaju strasnom žudnjom – iniciran je hormonima!
Muškarci, naročito oni mladi, čuveni su po svom predatorskom seksualnom nagonu i sposobnosti da se uzbude pred prizorom ženske nagosti, kao i na vizuelne stimulanse, nimalo suptilne „pornografske” prirode i razna infantilna sećanja na važne ženske likove iz svog detinjstva.
To nije posledica uticaja društva niti pritisaka vršnjaka, već direktan rezultat muških hormona. Glavni krivac je hormon pod nazivom testosteron, koji još pre rođenja priprema mozak da traga za seksualnim stimulansima. Ova latentna želja se kasnije snažno reaktivira, naročito u pubertetu i ranom adultnom periodu.
I žene u izvesnom stepenu doživljavaju strasnu žudnju i nisu ni slučajno imune na prizor zgodnog muškarca s „priborom”. Ali kod žena je glavna razlika u tome što ih najviše privlače muškarci koji ispoljavaju znake dominacije. Ne samo fizičku snagu već, što je ženama važnije, društveni status i uspešnost.
Zanimljivo je da žene imaju gotovo periodičnu sklonost prema različitim tipovima muškaraca. Žene koje ovuliraju, bivaju više privučene „osećajnim” muškarcima mekših crta lica, u poređenju sa ženama koje uzimaju oralna kontraceptivna sredstva i favorizuju crte lica koje su više „mačo”.
Ova tumačenja su rezultat istraživanja psihologa sa univerziteta Sent Endruz i Stirling!
Uticaj feromona
Hemikalije zvane feromoni su slične hormonima, ali one ne pogađaju nas, već druge ljude. Emituju se iz raznih skrovitih mesta i telesnih otvora, pogotovo u regiji pazuha i prepona i prenose se kroz vazduh sve dok ne stignu do nazalnih receptora potencijalnih partnera.
Feromoni nas pogađaju na svesnom nivou, kao „miris”, ali i na podsvesnom. Složenost tih uticaja je znatna!
Međutim, nijedna od ovih prirodnih sila neće nas isključivo privući partneru koji će nam odgovarati duže vreme. Naprotiv, mogu da nas na prevaru spoje sa osobama koje će nas naposletku učiniti nesrećnima.
Hormoni vezivanja
Budući da romantična ljubav obično dovodi do intenzivne seksualne aktivnosti i orgazma, počinje da deluje nova, trajnija sila vezivanja.
To zavisi od pojačanog lučenja, posebno endorfina i dvaju hormona – oksitocina i vazopresina. Njihovo delovanje se tumači kao „slepljivanje” para (u psihološkom smislu), na način sličan vezi koja se velikom brzinom stvara između majke i novorođenog deteta.
Proces vezivanja nas može držati pod kontrolom samo nekoliko godina – dovoljno dugo da naša deca postanu manje zavisna.
Ideja o „nemiru sedme godine”
Ideja o nemiru sedme godine, dobila je podršku skoro 1000 bračnih parova u jednoj anketi koju je 2001. sproveo Riders dajdžest.
Pitanje je glasilo:
Da li ste ikada poželeli da se jednog jutra probudite i ustanovite da više niste u braku?
● Svaka peta žena i svaki sedmi muškarac odgovorili su potvrdno.
● Najstabilniji su bili parovi koji još nisu navršili pet godina braka i oni koji su dočekali zlatnu svadbu, a među kojima je tek svaki deseti želeo da bude slobodan.
● Među onima koji su bili u braku između pet i devet godina, trećina ispitanika bi se rado razvela.
Prema tome, hormonalno vezivanje može da potraje nekoliko godina, posle čega su, za opstanak veze, neophodni određeni harmonični, podudarni kvaliteti.
Mali podsetnik za kraj
Mnogi ljudi smatraju da su informacije poput pomenutih prilično hladne i uznemiravajuće. Kao da nekako uklanjaju tajanstvenost i romantiku iz veze, lišavaju nas dostojanstva i svode na „robote” bez volje.
Ipak, nema razloga da razumevanje bioloških sila koje se nalaze u osnovi naših strasti učini da one postanu manje stvarne.
Možemo i dalje da uživamo u svom zaljubljivanju.
Štaviše, poznavanje mehanizma ljudskog vezivanja može da nam omogući da se s poštovanjem odnosimo prema njemu i pomogne da izbegnemo neke od njegovih negativnih posledica.
Za većinu ljudi, doživljaj „zaljubljenosti preko ušiju” je jedno od najupečatljivijih osećanja koje su ikada iskusili, tako da ta famozna „sila” u našem mozgu ne mora da bude i zakleti neprijatelj. Sve dok imamo makar privid kontrole, možemo da organizujemo svoju situaciju tako da, kad „grom udari, barem ne stojimo bosonogi u vodi.
