Zašto je lepa kiša na moru – predah od odmora

Kad odemo na more očekujemo sunce, miris mora, možda malo vetrića, tek da ne popadamo u nesvest od vrućine, vodu koja nije toliko hladna da ne možeš u nju da uđeš niti toliko topla da te ne rashladi. Naravno, dobar smeštaj, pristojne cene, ljubazno osoblje i tako… sve da bude na svom mestu i po meri putnika.

A onda… desi se da baš i ne bude tako. Ova naša izmučena planeta je uzela stvar u svoje ruke i odlučila da ovako više ne može i – eto ti kiše usred leta kada joj vreme nije. I to na moru! Užas! Da li?

Nikad na kopnu ne grmi kao na moru

A leto? Spustila se kiša, grmi. Nikad na kopnu ne grmi kao na moru. Razlama se, uteruje strah u dušu. Kad se pogleda u pravcu mora, ne vidi se gde se spajaju nebo i voda. Sve je iste boje i munja seče i jedno i drugo. Dokaz za neverne da je Zemlja ipak okrugla.

Kiša lije u nastavcima. Pada, pa ne pada, i taman pomislite da je kraj, ona grune iz neba. Otera ljude pod strehu kao čavke. Utihnu galebovi koji inače ispuštaju najrazličitije glasove: od kreštanja, graktanja, nečega što liči na pištanje, do nečega što liči na mijaukanje. Nestanu i oni. Pojave se čim kiša stane, ponovo osvoje nebo.

Tako nekako i ljudi. Sakriveni ispod velikih suncobrana kafića koji polako popuštaju pod naletima kiše, čim kiša utihne izmile iz tih skloništa. Nose tanke kabanice, jakne, neki peškire za plažu preko glave, neki kišobrane. To su oni koji su uvek spremni na iznenađenja. Svi, bez razlike, šljapkaju po vodi koja curi sa svih strana. Neki se izuju, neki nose kožne patike, neki platnene… tek, svi gledaju kako će da premoste put do kuće ili sledećeg skloništa. Neki mokri do gole kože, neki se ipak sačuvali, ali nema ljutitih. Čudo jedno.

Ispred jedne pekare nebrojeno ljudi. Poneko uđe da kupi nešto za jelo jer se ne zna dokle će da pada. Mogu se čuti svi jezici ovog sveta jer je pristigao i kruzer.

Žamor je, kiša lije i ritmično udara u pločnik dok iz oluka jurca voda.

Neko je kinuo

To je trebalo doživeti. Odjednom smeh i jednoglasni uzvik iz koga razaznajete da ljudi tom čoveku žele „nazdravlje” ili već nešto na svom jeziku. I smeh, pravi autentični razdragani smeh. Smeju se ljudi, što zbog zajedničkog deljenja jednog, naizgled beznačajnog događaja koji, ipak, bar za tren ujedinjuje različitost prisutnih, što zbog toga što sad nemate kud: pada kiša i ne misli da stane.

Čak i nije kiša nego kišetina.

Ima prave lepote u prizoru mora u koji uranja kiša. Nigde ljudi, sve pripada moru. A ono mirno podnosi kišu, ne buni se. Nema čak ni talasa. Tu su čamci, brodići, jahte i kruzeri, ali su nekako u miroljubivoj koegzistenciji. Pomireni s morem, nebom, kišom, jedni sa drugima.

Mali remorker

Kada je sunčano, čamci i brodići deluju umorno. Prvo prpošno lete po moru, a onda, na zalasku sunca kao da se vuku. Setih se čarobnog crtanog filma „Mali remorker”. Prestali su da ga daju. Šteta! Tako je i on, smešeći se, a zapravo mu baš i nije bilo lako, teglio ogromne brodove u luku. Iako veliki, nisu umeli da nađu svoj vez. Tako je to sa čamcima i ljudima. Kada je kiša, nema ljudi na vidiku, samo kiša, huk, ljuljuškanje morskih plovila i horizont iza koga je možda duga sa ćupom na kraju, a možda sledeći horizont, pa sledeći i tako unedogled. Kiša nudi predah moru i onima u njemu i oko njega.

Lepo je kad na moru pada kiša. Niko oznojen, zadihan, pocrveneo ili pocrneo, nema gužve, nestrpljenja, gunđanja, trčanja na plažu, nalaženja ležaljke i zaštite od sunca, dreke na plaži, zaboravljanja da su ljudi na odmoru i da nema potrebe da nekuda jure.

Svi stoje, čekaju.

Caruju kiša i more.