Zašto je fizička aktivnost najbolji lek protiv bola

Medicina brzo napreduje, ali ni nastajanje novih bolesti nije mnogo sporije. Naročito zabrinjava što se značajno povećava učestalost nekada retkih zdravstvenih problema.

Hronični bol je nedovoljno ispitana zdravstvena nevolja. Danas je hronični bol postao rasprostranjen problem koji je u SAD, po broju slučajeva, nadmašio i depresiju i dijabetes.

Jedno upravo objavljeno norveško istraživanje otkrilo je da pojačana fizička aktivnost može postati nefarmakološko sredstvo za ublažavanje i prevenciju hroničnog bola, ali i mnogih drugih hroničnih bolesti.

Fizičko vežbanje povećava toleranciju na bol

Hronični bol se ublažava analgeticima i brojnim drugim lekovima, pa čak i nekim hirurškim procedurama, ali se istraživanja nastavljaju jer još nema konačnog odgovora ni o uzrocima ni o lečenju. Ipak, jedno od tih istraživanja dalo je neočekivano otkriće – fizičko vežbanje može da smanji intenzitet bola i poveća toleranciju na bol.

Oboleli od hroničnog bola vremenom izgube mogućnost za normalan život, a ugrožava ih i ogromna količina analgetika koji brzo postaju nedelotvorni.

Hronični bol se smatra stanjem, a ne jednom bolešću, što dodatno otežava otkrivanje uzroka i adekvatno lečenje. Smatra se subjektivnim senzualnim i emotivnim iskustvom.

Vrlo je uznemiravajuće, jer se bol oseća u talasima, ali neprekidno, a uzrok bola ne može se utvrditi standardnim medicinskim metodama.

Ovo stanje se dijagnostikuje kao hronični bol ako bolesnik ima senzaciju bola duže od tri meseca.

Otklanjanje bola – osnovno ljudsko pravo

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je u saradnji sa organiazcijama IASP (International Association for the Study of Pain) i EFIC (European Federation of IASP chapters), 2001. godine usvojila Deklaraciju, kojom se otklanjanje bola promoviše kao osnovno ljudsko pravo. U Deklaraciji IASP-a i EFIC-a iz 2004. godine navodi se da je akutni bol simptom tkivnog oštećenja, a hronični bol je „bolest sama po sebi”.

Hronični bol ozbiljno menja život bolesnika. On umanjuje fizičku aktivnost, dovodi do slabljenja mišića i zglobova, poremećaja sna, gubitka apetita, slabljenja imuniteta i povećanja sklonosti ka infekcijama. Osoba je uglavnom nesposobna za rad, postaje zavisna, depresivna, anksiozna, ogorčena i posle nekog vremena sklona suicidu.

Osim života samog pacijenta, neizbežno se ugrožava i kvalitet života njegove porodice i okruženja. Troškovi lečenja hroničniog bola izjednačavaju se sa troškovima lečenja malignih bolesti.

Lečenje zahteva multidisciplinarni pristup, a analgetici samo ublažavaju osećaj bola, ali ga ne otklanjaju. Istraživanje, objavljeno krajem maja ove godine, ukazuje da iako su fizičke vežbe poslednja stvar koju osoba koja živi sa hroničnim bolom želi i može da radi, upravo su one kritični elemenat koji doprinosi oporavku.

Kretanje kao nefarmakološki lek

Tim istraživača jedne univerzitetske bolnice u Norveškoj radio je sa gotovo 11 000 odraslih osoba da bi shvatio odnos između fizičke aktivnosti i tolerancije na bol.

U osnovi istraživanja bio je eksperiment u kome su ispitanici stavljali ruku u ledenu vodu i intenzitet bola označavali na zadatoj skali. Ista grupa ispitanika testirana je dva puta u razmaku od osam godina.

Rezultati su nedvosmisleno pokazali da su oni sa aktivnijim načinom života bili tolerantniji na bol, te da što ljudi više vežbaju, to više raste njihov kapacitet da izdrže bol.

Norveški istraživači su takođe ustanovili da je kod ispitanika koji su tokom osam godina između testiranja povećali intenzitet fizičke aktivnosti i vežbanja, znatno povećan kapacitet da se izdrži bol.

Zato autori ove studije pišu da više kretanja može da se koristi i kao „nefarmakološki put ka smanjenju ili prevenciji hroničnog bola”.

Nobelova nagrada za korak ka razumevanju bola

Jedan od razloga zašto je teško lečiti bol jeste to što naučnici još uvek ne razumeju potpuno kako ga telo oseća i reguliše. Ta stvar je postala nešto jasnija posle otkrića receptora za pritisak i temperaturu na koži, za koje su Dejvid Džulijus i Ardem Pataputijan (David Julius, Ardem Patapoutian) 2021. dobili Nobelovu nagradu. Ti receptori odašilju neurološke signale koje razumemo kao akutni bol.

Hronični bol je oduvek mnogo komplikovniji od akutnog, a veza između hroničnog bola i problema sa mentalnim zdravljem ukazuje na složenije poreklo. Rezultati istraživanja moždanih aktivnosti kod ljudi sa hroničnim bolom, objavljeni pre nekoliko meseci u časopisu Nature Neuroscience, potvrđuju da akutni i hronični bol daju različite signale u mozgu.

Fizička aktivnost u terapiji svih hroničnih bolesti

Istraživanja bola kao vrlo složene aktivnosti mozga nastavljaju se, ali dok se ne dođe do potpunog razjašnjenja, pacijentima ostaje da se oslone na smernice norveškog istraživanja.

Ma kako surovo izgledalo da od nekoga ko trpi stalni bol tražimo da počne redovno da vežba, to je za sada jedini način da se sa pasivne terapije analgeticima napravi prvi korak ka oslobađanju od bola.

Takođe, ovi dokazi o direktnoj vezi između fizičke aktivnosti i tolerancije na bol podsećaju sve one koji imaju bilo kakvu drugu hroničnu bolest da je promena životnog stila, sa uključivanjem više fizičke aktivnosti, ključni korak za bolji kvalitet života.