Zašto je dobra odluka da muškarcu poklonite dvogled
Strast prema nebu je zaista strast. Nema nijednog muškarca koji taj dvogled neće upotrebiti
Počinjala je jesen, jedna od onih kojima ne znate da li da se radujete jer je lepa, topla, puna jedinstvenih boja, ili da tugujete jer ode još jedno leto. Negde, na nekom moru, blizu, a daleko, čovek, jedan od poslednjih iz ekipe onih koju bismo nazvali gospodskom, uzima dvogled i gleda u nebo. „Vidi”, kaže, „ovaj avion ide za Singapur, a onaj tamo za…” I tako redom. Gledam, vidim tragove od aviona i razmišljam o tome kako neki dečački snovi nikad ne utihnu.
Naputovao se ovaj gospodin, video sveta, a i svet njega, ali je ostala ona čežnja za prostranstvima, poznavanjem nečega što više pripada muškom negoli ženskom svetu i što, hteli ili ne, privlači, bolje rečeno, mami pogled.
Zagledan tako u nebo, u šali rekavši da je dvogled njegove „oči za nebo”, delovao je više kao dečačić koji gleda oblake koji prolaze, zamišljajući ko zna šta. Kao mali, verovatno junake iz crtanih, ili pak neke aždaje protiv kojih se bore junaci poput njega.
U doba njegovog detinjstva svetom su vladale aždaje, a ne neki likovi čudnih imena koji vire iz svakog TV aparata. Deca kao deca, uvek imaju neke heroje ili neprijatelje protiv kojih se bore, ili s kojima se bore . Kako odrastaju ti maleni dečačići, radoznalost menja kvalitet.
Pogled kroz prozor – najbolja prognoza
Gleda se u nebo da se vide avioni, čak ako se ima teleskop, dečji naravno, ili su blizu astronomske opservatorije, zvezde. Prate se lansiranja raketa sa posadom ili bez nje. Onda se gleda u nebo iz jednog, reklo bi se prozaičnog razloga, a to je – kakvo će biti vreme. U neko doba nije se moglo osloniti na meteorološku prognozu, uostalom, kao ni sada. Najbolja prognoza je pogledati kroz prozor, neka se meteorolozi ne ljute. Ozbiljna je to nauka, i teška, i komplikovana, ali priroda je čudo. Verujte mi na reč. Dakle, gleda se u nebo da se vidi da li će kiša pokvariti susret sa devojkom ili ne. Dobro, može i kišobran da pomogne, kako da ne, ali je ipak, priznaćete, bolje bez kiše. Bar za prvi susret.
A nebo može, verujte, da upropasti i venčanje . Zamislite pljusak i mladu u prelepoj venčanici. Džabe sve! Gosti mokri, mladenci neraspoloženi, jedino kumovi veseli. Srećom, kumovsko veselje je često „infektivno”, pa zarazi sve svatove. Posle toga ni kiša ne smeta.
Posle se gleda u nebo da se vidi da li je dovoljno dobro vreme da se prošeta beba ili da se dete odvede u park. Jer, taman se stiglo u park, eto kiše. Pada kiša, ali i dečje suze. Neće, pa neće kući. Šta zna dete šta je kiša.
Istini za volju, gleda se u nebo da bi se odlučilo da li da se operu kola ili ne. Ima onih nesrećnika koji čim operu kola kao da dozovu kišu.
Nešto kao dodole, ako se iko više seća ko su te žene bile.
Radoznalost čini ljude mladim
Strast prema nebu je zaista strast. Pokloniti muškarcu dvogled je mudra odluka. Nema nijednog koji ga neće upotrebiti. Zapravo, mnogo više od raznih novčanika, kaiševa, kravata i ostalih nemaštovitih poklona za muškarce.
Vraćam se na gospodina, more, nebo i tragove aviona koji idu ko zna kuda. On zna, pomno prati, iako mu to nije bila struka. Bavio se nečim drugim, čitao neke druge sjajne knjige, pisao svoje koje se čitaju. Razmišljam i o putnicima u tim avionima. Da li su ikada razmišljali o tome kako ih neko gleda odozdo i koliko interesovanja budi baš taj njihov avion. Tvrdim da nisu. Ne znam da li bi ih to veselilo, ali zanimljivo bi bilo znati da vas neko vidi i kad ste nevidljivi.
Neko uživa u činjenici da baš avion leti iznad njegove glave, da mu zna red letenja, da ne kasnite i da vas neko na kraju leta željno očekuje, ili da ćete raditi, ili da ćete se, nadam se, odmarati. Tamo daleko, negde gde se izgubite sa horizonta.
Proći će i ova jesen, i doći još mnoge. Ta slika gospodina sa „očima za nebo” sigurno će me uvek podsetiti na njega. Zbog romantične jeseni, divnog imena za spravu koja ima prozaično ime i zbog večite dečačke radoznalosti koja ljude čini mladim.