Zakeralo

Dobro se pogledah danas u ogledalo. Jes’ da ne vidim baš najbolje, ali vidim da moram da okrenem drugi list, da me ovaj vrtlog nesviđanja ne uhvati pod svoje

Proslavismo i moj rođendan pre neki dan. Vodila sam sestru i sina na ručak, u restoran u kom nisam bila od detinjstva, a on još uvek radi. Baš da vidim da li je oronuo? Ma ni slučajno! Još je lepši. Usluga super, hrana fenomenalna, ogromna bašta sa hladovinom za desetku, dosta prostora između, ne sede ljudi jedni drugima na glavi… Ja oduševljena. Ali, kako kročismo, tako shvatih da neki orkestar svira… jaoooo, to nikako ne volim. Uostalom, pošli smo na ručak, da pričamo… kakva muzika… cokćem, sikćem – da sam znala da je muzika usred bela dana ne bih ni dolazila… Pitam konobara da nas pomeri što dalje, on u blagom čudu. Kaže, sad će oni da pređu unutra, pošto šetaju po celom prostoru.

Proslavismo i moj rođendan pre neki dan. Vodila sam sestru i sina na ručak, u restoran u kom nisam bila od detinjstva, a on još uvek radi

Nisam tip koji voli kafanu sa muzikom, tu vrstu provoda nisam volela nikada. Nisu ovi momci loši, na svu sreću nema razglasa, pa ne vrišti baš na uši… ali usred bela dana… Ali, bogami, neke gospođe fino su se zaradovale, ustajale da cupkaju sa uzdignutim rukama, takne ih neka pesma, a to volim da vidim, pa se ućutah i prestadoh da cokćem. Ekipa uglavnom starija (stariji od mene), i mladi sa malom decom koja su bila čarobna, niko ne vrišti, svi lepo sede, malo šetaju… U vreme mog detinjstva preko puta je bio fenomenalni Pionirski grad, gde smo provodili svaki vikend. Klackalice, ljuljaške… a roditelji sede tu kod Ace devetke i piju neko osveženje. Dotrčimo, dobijemo po neki ćevap, pa nazad u Pionirac.

Kad smo se nasedeli, najeli, napojili i došlo vreme da idemo kući… cvrc, nijedno taksi udruženje nema slobodno vozilo. Nas troje smo vrteli sve taksije, okruglo sat vremena. Sve mi preselo. Ne pada kiša, nije špic, nedelja popodne, da nema nijednog taksija. Kaže moj sin da se uzaludno nerviram, pa nema veze, ne žurimo… A isto bi bilo da ima veze i da žurimo.

Kupila moja sestra skoro neke jabuke, lepe na oko, a odvratne, kisele, tvrde nejestive. Prerano ubrane, ma užas. Ja besnim kako stvarno varaju ovaj narod, beru zeleno voće koje ne može da sazri u hladnjači i zato je to sad ovako…

Imam neku mast za krastice i ranice, odlična je, ali smrdi užas. Imam je godinama, i sad odjednom mi se gadi taj miris, ne smem nikom ni da kažem.

Kad se upadne u vrtlog nesviđanja, onda tražimo iglu u plastu sena

Već mesecima me davi omekšivač, nešto se gušim samo od plavog… često mi smrdi piletina…

Mogla bih još da nabrajam, ali to bi potrajalo, pa je bolje da se pitam da li postajem neko zakeralo kome sve smeta.

Verovatno ima i toga, ali kad se upadne u vrtlog nesviđanja, onda tražimo iglu u plastu sena.

Dobro se pogledah danas u ogledalo. Jes’ da ne vidim baš najbolje, ali vidim da moram da okrenem drugi list, da me ovaj vrtlog nesviđanja ne uhvati pod svoje.

U stvari, to je kao sa pocepanom čarapom – super je kad odmah vidite rupicu, zamenite za nove čarape i lepo zakoračite u novi dan.

I danas je novi dan, a sutra još noviji.