Zajednički trenuci su pogonsko gorivo

Decembar je moj omiljeni mesec. Moji nadraži slave rođendan. Opet ćemo gledati Love Actually, i opet ću plakati na odjavnu špicu koja pokazuje ljude na aerodromu koji čekaju svoje najmilije koji dolaze kući za praznike.

Opet ću ljubiti decu previše. Ukrala sam običaje Amerikanaca i kupila sam svima iste pidžame da ih nosimo 1. i 2. januara po kući.

Tako izgledamo kao članovi fudbalskog kluba iz amaterske lige seniora, ali volim taj osećaj pripadnosti.

Zavolela sam rana zimska jutra. Ustanem, pa krenem da prebrojavam noge koje vire iz kreveta. Deca viču – mamaaaa, nemoj da me budiš, imam još 20 minuta da spavam.

Kuvam svima čaj i jurim ih sa šoljicom da popiju bar gutljaj toplog napitka pre nego što odu u dan.

Dani su kratki i prožeti gužvom. Saobraćaj je sveprožimajući loš san.

Zato, danas samo slow food. Svi na podešavanja lagano.

Ko želi recept za karamelizovanu šunku iz rerne, samo neka namigne.

Jer kao što kaže Bajaga – ovo je mesto ni na nebu, ni na zemlji.

Neka svi ljudi budu zajedno sa onima koje vole, da im zajednički trenuci, makar za praznike, budu pogonsko gorivo za vreme koje sledi.

Velika su dela Gospodnja, draga svima koji ih ljube.

Psalam 111