Vaginizam – problem o kome se malo govori

Iako su svi čuli za vaginizam, vrlo malo ljudi zna detalje o ovom poremećaju. Nije ni čudo, jer ni medicina nije baš sve razjasnila.

Postoji saglasnost da je vaginizam hronično stanje izazvano nevoljnim grčenjem vaginalnih mišića na svaki pokušaj penetracije u vaginu, bilo da je reč o tamponu, prstima ginekologa, instrumentu ili pokušaju penetrativnog polnog odnosa. Ovo grčenje mišića izaziva veliki bol koji još više steže vaginu.

Još ne postoji tačno objašnjenje kako dolazi do ovog poremećaja, ali zna se da uzroci mogu biti mnogobrojni: povrede karlice, vaginalna atrofija, psihički uzroci, kao što su anksioznost, psihička trauma, razne anomalije.

Zna se da vaginizam može biti primarni i sekundarni poremećaj. Primarni je ako nikada nije došlo do penetracije usled ovog problema, a sekundarni može nastati bilo kada u životu.

Ova tegoba je vrlo neprijatna i zaista ženama otežava život. Od običnog pregleda pa do seksualnog odnosa, sve je praćeno bolom, strahom, panikom i osećajem nemoći.

U začaranom krugu

Bez obzira iz kog je razloga nastao ovaj poremećaj, psiha pacijentkinje je neverovatno važna. Bol i osećaj neuspeha se povećavaju, izazivaju anksioznost i sve stvara začarani krug koji je teško prevazići.

Pošto ne znamo kako nastaje i ne možemo tačno ni da definišemo ovaj poremećaj, onda nam nedostaju i statistički podaci. Kaže se u knjigama da se poremećaj javlja kod 0,5 odsto žena, ali lekari praktičari izveštavaju da je prisutan kod 7 do 8 odsto žena. Složila bih se s tim podatkom, jer se u praksi češće viđa nego što bismo očekivali.

Ono što sa sigurnošću mogu da kažem je da je vrlo komplikovano prići takvoj pacijentkinji i da je uvek neophodna pomoć psihologa, čak i kada poromećaj nije izazvan psihičkom traumom, jer svaka žena koja ima vaginizam dobije i psihičku traumu. Najteže od svega je što joj niko ne veruje, nažalost ni svi doktori.

Personalizovan problem

Kad dođe na pregled, žena je obično već na vratima paralizovana od straha. Potrebno je mnogo strpljenja da se priđe pacijentkinji, da zadobijete njeno poverenje, pa tek onda može da se radi na problemu.

A kroz rad sam shvatila zašto je medicini teško da definiše ovaj poremećaj. Do sada nikada nisam imala dve žene sa vaginizmom za koje bih rekla da imaju identičan problem. Pošto je medicina tako postavljena da tretira stanja koja su opšta kod najvećeg procenta populacije, kada je nešto potpuno personalizovano, nema preciznog odgovora.

Zamislite onda, kad ne znamo detalje i zašto problem nastaje, koliko je teško naći odgovarajući tretman.

Pre svega, zadatak je da se isključe svi poznati medicinski uzroci kao što su bolesti, anomalije, infekcije…

Jedna od predloženih terapija je korišćenje vaginalnih dilatatora pod specijalnim uslovima i u odgovarajućem tretmanu.

Najnoviji tretman je hirurški, tj. apliciranje botoksa u vaginalne mišiće oko otvora vagine. Kao i niz drugih medicinskih otkrića, i ovo je slučajno otkriveno prilikom raznih pokušaja podmlađivanja vagine. Ovaj tretman ne daje trajno izlečenje, ali je savet da se nastavi sa dilatacijom vagine posle botoksa.

Timski pristup problemu

Moje iskustvo iz ordinacije govori da je psihička podrška od strane stručnog lica važan korak ka rešavanju problema.

Prvo treba zadobiti poverenje pacijentkinje, a ukoliko postoji partner – njegova podrška je od suštinskog značaja. Potrebno je i da se oformi tim koji bi činili psiholog, ginekolog i par sa problemom, i onda ići korak po korak. Uspeha ima!

Ali pošto se o ovoj temi retko govori, pokušajte da zamislite život gde je i aplikacija tampona samo bol i neuspeh, a da o odnosima i pregledima i ne pričamo.

Svaka od ovih žena preživljava svoj vlastiti pakao. Možda će im ovaj članak pokazati da nisu same, jer je svaka od njih ubeđena da samo ona ima problem i zato se i ne priča o vaginizmu.