Uspomene
Danas su uspomene digitalne. Ne mogu da požute, da ih prekrije prašina. Ali ima mnogo toga i u prašini, u listanju starih spomenara…
Svaki put kad sam se selila, pakovala sam i uspomene. One koje mogu da se spakuju. Jao, jao, jaooj! Najviše je bilo „sakupljača prašine” u vidu figurica od školjki u obliku sove, pepeljara od pre četrdeset godina koje mi je neko doneo s mora, jeftinih perli i đinđuva koje su cele, pa mi žao da ih bacim.
Nedavno mi je jedna starija rođaka uvalila i njene stare jer ona „to više neće nositi”. Nepristojno je da odbijem, a pitam se – šta će mi? Kaže ona – neka ti bude za uspomenu od mene.
Skupljači prasine
Kad pogledam jednu moju specijalnu policu na kojoj mi stoje tzv. „skupljači prašine”, sve one figurice-lutkice, mali deda mrazovi koji sede ili stoje, providne kugle sa nekim objektom unutra, pa kad se protrese ono kao da pada sneg, svećnjaci, kutijice i ostale andrmolje, mogu tačno da se setim od koga sam šta dobila i kada, a šta sam kupila sama.
Ali, nemam sećanje na neki specijalan događaj, nema doživljaja. Kada gledam fotografije, imam cele, kratke filmove. Uspomene – na ljude, na događaje, na proslave…
Jedna moja starija rođaka svoj stan pretvorila je u muzej uspomena. Svaki komad nameštaja, svaka šustikla i figurica imala je svoje određeno mesto i svoju priču. Kad smo bili mali, pa dođemo kod nje, morali smo da sedimo kao mumije, da se ne pomeramo s mesta, jer bi neko možda mogao „nešto da sruši”. Izem ti te posete!
Stalno je govorila – „pazite deco, to mi je uspomena”. Znala sam da joj je sve to bilo jako važno i stalno sam je zamišljala kako ide od predmeta do predmeta i priča sa svojim uspomenama.
Kada gledam fotografije, imam cele, kratke filmove. Uspomene – na ljude, na događaje, na proslave…
Kad smo porasli, shvatila sam da moje uspomene čuče negde duboko u meni i da mi nije potrebno da slažem neke figurice po kući. Ta moja rođaka je živela od uspomena. Ja želim da živim sa uspomenama.
Kaže se da čuvamo samo lepe uspomene. Tačno! Ali ne možemo da zaboravimo ni one manje lepe, jer za sve treba da ima mesta.
Zaboravljam.
Već neko vreme zapisujem, a onda zaboravim da sam zapisala. Ono, kad pogledam taj spisak-podsetnik, ima dosta stavki, ni da sam mlađa ne bih sve mogla da držim u glavi.
Zato sad držim jedan rokovnik na stolu, da mi je stalno pred očima.
O tome – da ustanem da donesem nešto iz kuhinje, a kad dođem u tu istu kuhinju ne znam zašto sam došla – da i ne govorim. Svakodnevna pojava.
Često se pitam zašto neke lepe sitnice manje primećujemo od onih loših. Zašto pamtimo loše sitnice, a ne one lepe. A ima tih dnevnih sitnica na pretek. U ovo leto, darovi prirode – trava sve sočnija i zelenija, pijaca sve šarenija i mirisnija, već su bili dovoljni za onaj lepi osećaj. Zadovoljstvo. Prva jutarnja kafa vikendom – kad osetim miris, već mi lepo. U subotu, išla da platim račune, a u pošti nema žive duše, samo ja. Glasno komentarišem da je ovo pravo čudo, smejemo se i zaposleni i ja.
Jedan tata iz komšiluka koga sam celu zimu viđala „pod gasom”, svaki dan šeta bebu u kolicima, bistrih očiju, trezan.
Sendviči sa pečenicom
Moja mačka se toliko bila ućebala da smo morali da je vodimo na šišanje. Posle višečasovne peripetije, došla je ošišana kao šnaucer. Glava, nogice i rep ostali čupavi, a na telu jedva milimetar. Kao šećer je. Samo prede. Imala sam neku fleku na fotelji, ali uz sodu bikarbonu i sirće, sve se skinulo…
Kad mi je skoro bio rođendan, sestra mi donela tortu. Tanke korice, a ima ih dosta, nije laka da se napravi. Kaže, to je za nju sitnica.
Ja danas pravim rođendanske sendviče sa pečenicom, kolutovima kuvanih jaja, kiselim krastavčićima i rendanim sirom na vrhu . To je za mene sitnica, ali i uspomena na detinjstvo, kada je to bio obavezan deo slavljeničkog stola.
Danas su uspomene digitalne. Ne mogu da požute, da ih prekrije prašina. Ali ima mnogo toga i u prašini, u listanju starih spomenara sa onim uobičajenim porukama, u lepom rukopisu…
Čeka me veliko spremanje. Ko zna šta ću sve da nađem…