Uspomene na pandemiju- zajednički unutrašnji prostor muke i nade

Svako od nas izaći će iz ovoga sa sećanjem koje delom može da bude kolektivno, a mnogo većim delom subjektivno, lično naše. Nema nikoga ko bi mogao da ospori naše sećanje, mada možda i ne odgovara realnosti

Svaki period u našim životima čuva neka sećanja. Nekad su ona prijatna iprosto nas miluju, teše kada nam je teško, uveseljavaju kada ih prepričavamo. Ona druga su tmurna, nevoljno ih dozivamo u svest, a kada se i pojave gledamo da ih što pre prognamo odatle.

Neka deca pamtiće dane karantina po tome što su im roditelji rekli da je aplauz u 20 sati namenjen baš njima, jer su dobri i ne izlaze iz kuće

Period u kome još uvek jesmo nije više stvar šoka, trenutka, više je stanje koje traje. Ne znamo dokle. Svako od nas imao je svoje mišljenje o ovome, svoje nedoumice, strahove, akcije. Ono što je sigurno jeste da će svako od nas iz ovoga izaći sa sećanjem koje delom može da bude kolektivno, a mnogo većim delom subjektivno, lično naše. Nema nikoga ko bi mogao da ospori naše sećanje, mada možda i ne odgovara realnosti. Ono u šta ćemo biti sigurni jeste da su se stvari desile baš tako i da smo se u toj ili tim situacijama, osećali baš tako.

Dečja sećanja

Sasvim mala deca nemaju sećanje onako kako ga mi imamo. Njima ostane više neka emocija za koju nemaju reči. Mogu da „upamte” nemir, nestrpljenje, neku različitost, nelagodnost. Nema načina da im objasnimo zbog čega ne mogu napolje i lepe se za vrata kao noćni leptirovi za staklo, čim se neko uhvati za kvaku da izađe. A onda suze, potoci suza. Te suze će pamtiti roditelji. Oni malo stariji, kojima može nešto i da se objasni, možda će ovo pamtiti kao avanturu. Neki po tome što su im roditelji rekli da je aplauz u 20 sati namenjen baš njima, jer su dobri i ne izlaze iz kuće. Neki po igrama kojih nije bilo ranije, jer sada su oba roditelja kod kuće.

Roditelji će se sećati slušanja vesti, osmišljavanja kreativnih igara za decu, učenja sa đacima, ali i gledanja serija koje su propustili

Neki po babi i dedi preko kamere kako mašu ručicama, i jedni i drugi,a od uzbuđenja ne mogu ni da govore. Možda i po tome što su neke babe i dede pričale priče pred spavanje. Onlajn, naravno. Divno, zar ne? Lepo je, veselo i dinamično kad ukući ima više dece. Mogu da se igraju i kroz igru „odigraju” sve svoje strahove i nezadovoljstva koja ih muče. Radosti takođe. Školska deca će pamtiti po novim nastavnicima i novom načinu rada. Ne moraju rano da ustanu, mogu da uče i u pidžami, a jabuka, sokić i sendvič su uvek tu. Kao u bajci Stočiću, postavi se.

Studenti po tome što se sve učilo „na daljinu”. Nije bilo lako, očekivalo se i tražilo kao da je sve normalno. Sećanja će biti prazna za ona divna studentska druženja u pauzama, prenošenje informacija o tome kad je kolokvijum, dali je ove godine ispit teži u junu nego u septembru, zbog čega nema asistenta kad je rekao daće biti tu i slično. Ostaće praznine za „studentski život je lep”, ono što se zove „blejanje” po kafićima. Nije bilo toga. Roditelji će imati sećanja malo drugačija od onih za vreme bombardovanja. Tada smo se družili do zvuka sirena. Sada toga nije bilo. Sećaće se snabdevanja, rezervi hrane i toalet papira, strepnje da se pre svega deca i roditelji ne razbole. Slušanja vesti, osmišljavanja kreativnih igara za decu, učenja sa đacima, ali i gledanja serija koje su propustili, pića sa prijateljima onlajn, ćaskanja za koja ranije nikada nije bilo vremena. Sećaće se možda i toga da su 24/7 provodili zajedno. To je ranije bilo samo za vreme godišnjih odmora, ali sadase radilo od kuće i bilo u kući.

Mnogi će pamtiti da su 24/7 provodili zajedno, što je ranije bilo samo za vreme godišnjih odmora

Zajedički unutrašnji prostor

Za neke će to biti lepa, za neke baš i ne tako lepa sećanja. A oni stariji, u stalnoj izolaciji? Pa, oni će se sećati izolacije, komšija koji su im donosili hleb i novine, njihove dece koja su se trudila da ih paze, donesu hranu, ispod prozora sa unucima čestitaju rođendan ili godišnjicu. Sećaće se unučića koji su im pravili male predstave koje su roditelji snimali i slali kao klipove. Sećaće se toga da su ih i tada mnogo voleli.

Ostaće nam u sećanju i slike iz drugih zemalja čije je stanovništvo baš postradalo, njihove odlučnosti, borbe da se očuva mentalno zdravlje

Čega ćemo se svi sećati?

Neizvesnosti, zebnje, opreza, nade da će se ipak u svetu naći rešenje za globalni problem. Ostaće nam u sećanju slike iz drugih zemalja čije je stanovništvo baš postradalo, njihove odlučnosti, borbe da se očuva mentalno zdravlje.

Verujem da ćemo zapamtiti i to da smo najvećim delom bili jedni drugima prijatelji u nevolji,da smo delili nešto što bi moglo da se nazove– zajedničkim unutrašnjim prostorom, oivičenim istovetnommukom i nadom.

To će zasigurno obeležiti sva naša sećanja!