Uskršnji dnevnik

Kao deca, mnogo smo voleli Uskrs. Svi budu raspoloženi, niko nas ne grdi, klopa bude kao za goste, a ti gosti smo napokon mi – sami sebi

Kada sam se pre trideset i kusur godina odselila iz roditeljske kuće i počela da živim „po svom”, Uskrs je bio prvi praznik za koji sam se ozbiljno pripremala. Kako da ne ofarbam manje od pedeset jaja, od svake boje po malo… mislila sam da je i to malo, a onda smo narednih dana jeli jaja na hiljadu načina – u salati, punjena jaja, obučena, rendana, seckana… Travu sam brala, pa je menjala na dva dana da uvek bude sveža. Bilo je i toplije, pa cveća na sve strane i na terasi i u kući.

Mali šou

Kao deca, mnogo smo voleli Uskrs. Svi budu raspoloženi, niko nas ne grdi, klopa bude kao za goste, a ti gosti smo napokon mi – sami sebi. Lepo se obučemo, lupamo ona jaja kao da su stvarno neki pehari koji se zasluže. Varamo odrasle drvenim jajima, a oni se prave kao da ne provaljuju.

Lepo se obučemo, lupamo ona jaja kao da su stvarno neki pehari koji se zasluže

Ostalo je pravilo, a u stvari potreba, da se za Uskrs i za Božić svi okupimo. To, šta je sve moja mama iznosila na sto, ne može čovek da stigne ni da proba, jer samo od degustacije može da se prejede. Sto krcat đakonijama, ali onda kreće „nudilo”. Objašnjava nam šta je u kojoj činiji, najavljuje šta još ima za posle. Mi je puštamo, iako se sve vidi šta je šta, ali to predstavljanje trpeze je svaki put kao mali šou. Obavezno je neko i nešto dodatno pita, a ona u tom svom zaletu ne kapira, nego se baca u novo pojašnjavanje. Onda svi sednemo i kreću hvalospevi jer svako ima na stolu nešto što najviše voli. Mnogo joj je bilo milo kad je hvalimo, sve joj slatko, a ponosna i srećna što je sve ispalo dobro. Kad zamre priča i svi se usredsredimo na ono u tanjirima, a ona će „jao, deco, nista nište jeli”. Kad pođem kući, nosim i torbu sa zapakovanom hranom, da imamo i za sutra. Klasika.

To, šta je sve moja mama iznosila na sto, ne može čovek da stigne ni da proba, jer samo od degustacije može da se prejede

Slavi se život

Kako mame više nema, tradicija mora da se nastavi, sad sestra i ja organizujemo pun sto. Dve vrste mesa, dve vrste pečurki, mnogo hladnih salata, prebranac od petka, mladi krompirići iz rerne, mladi luk, vangla zelene salate, pitice sa sirom i još sa povrćem… i naravno torta sa čokoladom i malinama. Ima za tri dana. Neka ima. Došli nam brat od tetke, moj sin, žena našeg pokojnog brata sa ćerkom, dakle nas šestoro. Ja vršim prezentaciju trpeze, a moja sestra ubacuje povremeno „jedite, jedite, ništa ne jedete”.

Nije bitno to jedenje, već činjenica da se svi okupimo, družimo i uživamo, da podbadamo jedni druge, da se šalimo i na svoj i na tuđi račun, da se šareni kuća, da se slavi Život.

U subotu smo posadili jorgovan u bašti, a muškatle na terasi čekaju sunce da se otvore u punom koloru

U subotu smo posadili jorgovan u bašti, a muškatle na terasi čekaju sunce da se otvore u punom koloru. Sad pravimo planove za ostale biljke, kojim ćemo redom, gde i koliko. Nabujala i trava, treba da se kosi, ali čekamo da prođu bele rade koje su takav ukras da ih i ja, ovako ćorava, vidim.

Ja vršim prezentaciju trpeze, a moja sestra ubacuje povremeno „jedite, jedite, ništa ne jedete”

Reč po reč, prođe dan za tili čas, moj sin se sprema da ide kući, naravno sa kesom i hranom u plastičnim kutijama, da ima za sutra, da ne misli. Klasika.

Za svaki praznik, za svako druženje i lep provod, važi isto pravilo – nije važno gde si, nego s kim si.