Z

Umetnice po vokaciji

Najčešće nam između dva semafora krenu krupne suze, obuzme nas život i priključenija. Ovo kratko traje, brzo se trgnemo, obrišemo suze i namažemo sjaj za usta

Svima kažem – ljudi, ja igram u kategoriji babe. Ne izgledam loše, da se ne lažemo, još uvek mlatim dugom kosom i smeškam se.

Opuštena sam sama sa sobom, ne sekiram se što sam tri dana neofarbana, što mi nokti nisu namazani. Mi smo žene koje tajnu znaju (rekao mi Veljko Natašin još pre ihaha).

Znamo da ćemo preživeti. Deca će preživeti i kad večeraju nutelu, a ti ćeš preživeti i kad se on ne javi dva dana.

Izvadiću suknju na falte i u mimohodu između strašnih vesti, terorističkog napada koji je potrefio sletanje moje najbolje drugarice u Tel Aviv, neizvesnosti 24/7, neću lagerovati ulje. Ja ionako odavno kuvam na masti.

Ti znaš šta ja volim, a ja znam da te pogledam

Srpske žene, umetnice po vokaciji. Umemo i da krečimo, meljemo papriku, zaigramo kolo, našminkamo se kao za dodelu Oskara kad krenemo kod kume na slavu. Plačemo same. Najčešće nam krenu krupne suze između dva semafora, obuzme nas život i priključenija. Ovo kratko traje, brzo se trgnemo, obrišemo suze i namažemo sjaj za usta.

Ćerke nam se odavno doteruju, mladost je pametna, a mi smo ponosne. Sakupljena mudrost je skupo plaćena.

Znamo svi da Tom Vejts kaže – Nikad ne možeš zaustaviti proleće.

Izlazimo danas na Zemunsku pijacu. Posle se služi praseća bajadera sa belim vinom.

Mi iz preka se razumemo u jelo i piće. Ti znaš šta ja volim, a ja znam da te pogledam.

Šta bi čovek mogao da poželi više, ikada?

Slušam miljenicu, Blondy.