UDOVICA

 Imate pravo da živite i da počnete ponovo. I da se zaljubite, i da obučete haljine na cveće, i da svojoj deci budete, baš zato što ste ranjene, nasmejane i dobre mame

Ne podnosim agresiju, zlu nameru, prostakluk, niskost i naravno – duple standarde. A sve to skupilo se u jednoj jedinoj reči – udovica.

Da se ne lažemo, oduvek je udovica, ili još preciznije – crna udovica, bila iz nekog razloga opasna, zastrašujuća i uopšteno preteća pojava, pogotovo ako je mlada i lepa. U Indiji ih spaljuju, jer šta žena ima da živi posle smrti muža. Kod Kazancakisa, u Grku Zorbi, crnu udovicu celo selo mrzi, jer su svi u nju zaljubljeni. U stvarnosti, u mnogim kulturama postoji niz „običaja” smišljenih da udovici, ako je to ikako moguće, nekako smanje, odnosno ograniče život, jer je ionako dovoljno živela i, nekako – kriva je zbog toga što je živa.

Ograničavanje života udovici ušlo je nekako u običajno pravo najrazličitijih kultura, verovatno i zato jer se, otkako je patrijarhata, smatralo da je muški život vredniji od ženskog, a tom stavu su veoma doprinele i same žene koje su se na mladu udovicu ostrvljivale mržnjom.

U trenutku dok su sve domaće novine i portali zaglušeni urlicima o toleranciji, slobodi i pravu na izbor, uočavam šokantnu pojavu – dvema poznatim mladim i lepim ženama koje su ostale udovice, ne daju se ista prava i slobode. Naprotiv! U skoro svim naslovima označene su kao crne udovice, kao zlo koje nekažnjeno hoda – podsmeh njihovoj mladosti i lepoti uparen je sa pretećom kritikom što žele da žive, što žele da nastave sa svojim životima. Tekstovi se utrkuju u merenju njihove boli, u podsmehu njihovoj patnji, implicitno dodajući so krivice što su one preživele. Što su nastavile da rade, što su se ponovo zaljubile, što nisu u crnini, što nisu slikane na groblju, nego na letovanju.

Zašto usamljena gomila, i naslovi koji je oblikuju, toliko mrze udovice? Zato što mrze život, koji se nastavlja

Udovica, tako je postalo njihovo drugo ime, i njihovo zanimanje.

Ne vidim zašto se tako ne piše o muškarcima koji su ostali bez svojih supruga? Zašto, u inače sramotnim naslovima i tekstovima, druge žene i muškraci nisu nazvani raspuštencima, ili usedelicama? Zašto usamljena gomila, i naslovi koji je oblikuju, toliko mrze udovice?

Zato što mrze život, koji se nastavlja. „Vesele udovice” izraz je najdubljeg prezira i kritike, crtanje lake mete.

I, ako nema niko drugi da vam kaže, ja ću: Imate pravo da živite i da počnete ponovo. I da se zaljubite, i da obučete haljine na cveće, i da svojoj deci budete, baš zato što ste ranjene, nasmejane i dobre mame.