Some picture

Učila sam od baka Seje

Bogdanka Preradović, koju su Nemci kao studentkinju proglasili za komunistkinju i odveli u logor, ničeg se nije plašila osim nedovoljno pečenog mesa

Nedelja je. Nije neki dan za rad. Toplo je, mrzi me da kuvam. Da pišem, volim. Dok sam živela na Miljakovcu imali smo apartman na severu SFRJ.

Tromeđa Italije, Austrije i zemlje koja se danas zove Slovenija. Selo se zvalo Bovec i više od 50 odsto stanovništva nije ni govorilo slovenački iz jednostavnog razloga – bili su Italijani. To je uvek bila Italija.

Spletom vasionsko podržanih okolnosti, izgradilo se beogradsko naselje na jednom proplanku malo iznad tog čarobno izgledajućeg seoceta. Obično smo leteli avionom do Ljubljane gde bi nas čekao tata koji je išao automobilom dan ranije, i u koji troje dece nije moglo da stane od sarmi, kolača, mesa… koje smo nosili iz Srbije, iz razloga očigledne oskudice naroda van Ulice Bogdana Žerajića 19, 11090 Beograd.

Tu je prednjačila moja baka Seja koja bi dva kilograma pohovanog mesa trpala u naše rančeve za dugačak let Bgd–Lju. Ničeg se nije plašila osim nedovoljno pečenog mesa, te je sve pekla jedno 20 minuta previše. Osim toga, uvek je bila i ostala najbolja kuvarica koju sam znala. Sve što znam o kuvanju naučila sam od nje.

Baka Seja i deda Paja imali su divan salonski stan u Ulici 29. novembra br. 10. Vrata do njih živeo je Pavle Vujisić.

Danas ništa jelo. Svi nek se snađu. Slušam Gypsy Jazz Šaban Bajramović Bele ruže

Njihovog papagaja čuvali smo svako leto na opšti užas doktorke koja je svaki put kad prođe pored životinje izgovarala rečenicu – „Papagaji su najveći prenosioci bolesti”. Ni do danas deci nisam dozvolila papagaja.

Plafoni su bili visoki, zidovi debeli, a kuhinja malecka. Maksimalno tri kvadrata. Sve što me je morilo, sva životna pitanja, dileme, delila sam s njom u toj prostoriji. Kuvale, seckale, dinstale, rendale i bistrile. Tu sam trudna dolazila posle vađenja krvi u cik zore, a čekao me džem od kajsija, namazan na parče hleba kome je odsečena korica, a parče je iseckano na male zalogaje. Ipak, da se ne mučim kad moram da grizem.

Baka Seju su Nemci kao studentkinju Medicinskog fakulteta proglasili za komunistkinju i odveli je u logor na Banjici. Samo jednom mi je rekla da su je zvali komunističko govno i da su vaške bile veličine bubarusa. Tukli su ih šest meseci, a u pauzama su beogradski studenti trebili jedni drugima vaške.

Bogdanka Preradović – baka Seja – je ćerka Todora i Darinke Preradović, bogatih trgovaca, investitora, ktitora. Bila je u tom momentu komunista kao i deda Danko koji je sa 14 godina bežao u šumu da spasi goli život. Oboje su bili borci protiv fašizma i potpuno je nevažno kako se taj pokret zvao. Meni.

Učestvovala je nakon rata u protestima Trst je naš. Branili su svako slovenačko selo u Beogradu, i hvala im za to. Imali smo predivnih 30 godina skijanja.

Nego, ko će meni da kaže kako se zovu ovi što voze automobile od 100.000 evra? Je l’ oni beše – strani plaćenici? Ili oni beše – pošteni biznismeni koji porez plaćaju? Čija se imovina ne množi ekvivalentom godina kojim drže siguricu.

Postojao je, 2003. godine, projekat Svetske banke koja je imala za temu restrukturiranje poreskog sistema Srbije. Čujem da još uvek isti projekat vrtimo u krug. Naplatu smo savladali. Zahvati gde ti treba, kad ti treba, pre svega od neposlušnih. Drž’ se zakona! Uvek i u svakom momentu.

Ne brinite ništa, ima pomoći. O tome u sledećem broju.

Danas ništa jelo. Svi nek se snađu.

Slušam Gypsy Jazz Šaban Bajramović, Bele ruže.

Comments Icon 0

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *