U limbu
Mirnije je po ulicama, ako ste primetili, kad ode dijaspora nazad, da zarađuje za život u tuđini.
Nekada su gastarbajteri bili ljudi koji su odlazili na privremeni posao u inostranstvu. To je krenulo 60-tih godina kao organizovani odlazak, pa su onda braća dovodila sestre i braću, bračni parovi su ostavljali decu bakama i dedama i viđali ih jako retko.
Dok su gradili ekonomije tih zemalja, gradili su i kuće na sprat u našim selima, što više, valjda da ih podseća na minuli rad.
Retko su privremeni poslovi završavani, nego su češće postajali višedecenijski ostanci, a naši zemljaci ostajali su da žive za dan povratka, u fiktivnoj limbo priči ni na nebu ni na zemlji.
Odrođeni od sebe, često kad se vrate u domovinu žive u istoj onoj sobi iz koje su pobegli.
Ali, valjda, sve je to život i neka sudbina, a od sudbine nam nema pomoći.
Drugačija emigracija išla je 80-tih i 90-tih. Visokoškolovani, radi boljih uslova za rad, neslaganja sa političkom situacijom, zbog uplašenih majki koje nisu htele da njihovi potomci idu u ratom zahvaćena područja.
Onda je došlo do malog zatišja, pa sad sve iz početka. Niko neće u profesore, svi hoće u zanimanja koja mogu odmah da znače izlaznu kartu iz balkanskog trougla ka obećanim razvijenim ekonomijama.
Ispade da duša balkanska ište nešto više od ćevapa i meraka.
Nama preostaje da leti čekamo decu i da nervozno čekamo snajke i zetove sa kojima se trudimo svim snagama da nađemo zajednički jezik. Da shvate ajvar i burek, komšinicu, psovke i našeg kuma Gagu koji, pokušavajući da objasni našim stranim rođacima da je lokal u koji idemo veoma lep, ponavlja celo popodne: There are no Indians there, very nice place!
Bez želje da im sve objašnjavam, nek shvate nešto i sami, smejem se dok se držim za stomak i idu mi suze od smejanja.
Malo plačem i jer sam tužna što Tanjini unučići govore engleski i nemački, a srpski jok.
Dok kuvam danas prečanski ručak, vičem na moju decu, psujem i ljutim se unapred. Oni se smeju i govore mi: Znamo mama da nemaš nameru da pričaš sa unučićima na stranom jeziku.
Za ovo putovanje koje se život zove – jedna domaća kajsija. Živeli!