U čemu s godinama postajemo bolji

Kult mladosti već decenijama oblikuje opštu društvenu klimu i ozbiljno utiče na samovrednovanje, čak i kod najstabilnijih ljudi. Starost odavno nije nešto što se poštuje, već naprotiv, nešto što treba sakriti, ne pitajući za cenu.

U takvom ambijentu, ljudi su se podelili na one koji (često na komičan način) skrivaju svoju starost, i one koji se zbog starosti skrivaju.

Godine neminovno donose bore, usporavaju korak i brzinu mišljenja. Istovremeno, s godinama postajemo sve bolji u mnogim stvarima, i ovladavamo sposobnostima i životnim veštinama koje u mladosti nismo imali.

Često zaboravljamo da upravo od njih zavisi rezultat našeg drugog poluvremena.

Volimo plej-listu svog života

Do zrelih godina, mi već mnogo lakše razlikujemo ono što volimo i ono što ne volimo. Rečit je primer muzike. Gotovo svi ljudi u zrelim godinama primete da novu muziku niti razumeju, niti ih ona na bilo koji način privlači.

Psiholozi kažu da to nije razlog za brigu, niti je znak da smo izgubili zdravu životnu radoznalost. Istraživanje je pokazalo da se kod većine ljudi omiljena plej-lista retko menja posle tridesete, a razlog je što je doživljavanje muzike povezano s jakim emocijama.

Jednostavno, znamo šta volimo, šta ne volimo.

Donosimo bolje odluke

U kasnijim decenijama, kad više nismo u vrtlogu koji donose karijera, porodica i stvaranje materijalne i duhovne životne baze, ponovo počinjemo bolje da razlikujemo ono što je nužno od onoga što volimo ili ne volimo.

S godinama, raste i usavršava se veština donošenja odluka, tvrdi istraživanje objavljeno u Psychological Science. Stariji ljudi donose bolje odluke, jer su emocionalno stabilniji nego kad su bili mladi, i manje su impulsivni od mladih ljudi iz svog okruženja. Stariji ljudi bolje razumeju težinu svake odluke, jer na osnovu nakupljenog iskustva znaju vrednost vremena, energije i lične sreće.

Mudrost, koja samo s godinama može da se stekne, pomaže da se prevaziđu negativni efekti stresora, pa čak i bolesti, koje prate starenje.

Mudrost donosi pozitivan pogled na stvari i eliminiše negativne emocije, kao što su tuga, ljutnja i strah.

Otporni smo na stres

U svim sprovedenim anketama ljudi stariji od 60 godina izjašnjavaju se kao zadovoljni svojim životom i zaokružuju „osećam se srećno”, u mnogo većem procentu nego 20 i 30 godina mlađi ispitanici.

Oni koji skeptično vrte glavom na to da se stariji ljudi osećaju srećnijim od mlađih, sigurno su već cenzurisali svoja sećanja na treću, četvrtu, pa i petu deceniju života. Nalaženje posla, dokazivanje, ambicije i razočaranja, stalna trka sa finansijama, prilagođavanje na zajednički život, odgajanje dece – sve te stvari koje su u središtu tog životnog doba zapravo su veoma jaki stresori.

Čitav taj perid života je period nestabilnosti, i stoga, jedan veliki produženi stres. Ali vremenom, čovek izgradi veštine kojima se brani od stresa i nauči da anulira njegove negativne efekte.

Saosećanje i samopouzdanje

Otpornost na stres u zrelijim godinama ima veze i s povećanom empatijom. Istraživanje objavljeno u Journal of Gerontology ukazuje na činjenicu da s godinama ljudi razviju veće saosećanje s drugima i bolju mogućnost da razumeju neprimerene reakcije i postupke drugih, i da ih ne shvataju lično.

Ta sposobnost retka je kod mlađih ispitanika.

S godinama, postaje nam udobno u sopstvenoj koži, prihvatamo sebe takvima kakvi smo.

Prestajemo da želimo neki tuđi život i najvažnije, prestajemo da stalno nastojimo da usrećimo druge.

Stariji ljudi su sigurni u sebe, pa njihova raspoloženja manje zavise od drugih.

Već su naučili da bez griže savesti odvoje vreme samo za sebe, što je ključno za procesuiranje stresnih situacija.

Usredsređenost na bitno, ignorisanje nebitnog

Tim istraživača sa Univerziteta u Lisabonu i američkog Džordžtaun univerziteta radio je istraživanje kognitivnih funkcija zdravih osoba od 58 do 90 godina i došao do zanimljivog zaključka. Dok brzina reakcije s godinama opada, dotle se povećava sposobnost da se pažnja usredsredi na određeni predmet, kao i sposobnost da se tokom procesa odupre ometanjima.

To znači da s godinama raste naša sposobnost da se koncentrišemo na ono što nam je bitno, a da istovremeno odbacujemo i zanemarujemo ono što nam je nebitno, neprijatno ili nas ometa.

U ovome treba tražiti i objašnjenje za neočekivane rezultate jedne ankete nedavno sprovedene na Fejsbuku.

Na pitanje: „Šta vam s godinama sve više ide na živce?” ubedljivo najveći broj odgovora glasio je „ljudi”.

Neki su išli dotle da su napisali „čovečanstvo” ili „ljudski rod”. Iako prilično radikalni, ovi odgovori nisu neočekivani. Do „nekih” godina, ne samo da smo upoznali ogroman broj ljudi nego smo imali dovoljno vremena da pratimo njihove razvojne putanje, videli smo kako završavaju razmetljivci, šta čeka lenjivce, a šta laskavce.

Pošto je u zrelim godinama naša sposobnost da se usredsredimo na bitno, a da ignorišemo nebitno, mlađa nego ikad, sasvim je razumljivo da bismo većinu ljudi iz okruženja najradije – ignorisali.

Pričamo bolje priče

Iako s godinama počnemo da zaboravljamo gde smo stavili naočari i ključeve, neke vrste memorije vremenom rastu i obogaćuju se. Radi se o semantičkoj memoriji, kažu naučnici, i potvrđuju one slike iz knjiga na kojima stari ljudi pričaju događaje iz svog života dok ih omladina sluša bez daha.

Poznavanje sveta, iskustvo, sećanje na činjenice, podatke i tok događaja odoleva zaboravu, pa kad se to udruži s jezičkom sposobnošću koja čak raste s godinama, postajemo majstori pričanja zanimljivih priča.

Mnogo je načina da upotrebimo tu novu veštinu, a od naših životnih okolnosti zavisi da li ćemo svoje priče razmenjivati s grupom vršnjaka, ili ćemo naći mlađe naraštaje voljne da slušaju.

A svojim zanimljivim pričama možemo zainteresovati i neke nove osobe da uđu u naš život, i stavku „ljudi” zbace s prvog mesta liste stvari koje nas najviše nerviraju.