Tužni smo regionalno

Kad god sam tugu osećala u ovih pet decenija, mogla sam da se oslonim na jugoslovenske autore. Cenimo vazda nesreću i radujemo joj se

Moj prvi muž Igor tvrdi da u beton fazi slušam Azru.

Ne misli da sam vrsni poznavalac muzike, nego da sam plačipička.

Kad su deca bila mala, u tuđini, držala sam im časove narodne muzike i puštala Tomu Zdravkovića. Deca su uvek imala isto pitanje: zašto je ovaj čovek toliko tužan?

Kad god sam tugu osećala u ovih pet decenija, mogla sam da se oslonim na jugoslovenske autore. Cenimo vazda nesreću i radujemo joj se. Krenem uvek sa: A što ćemo ljubav kriti, pa sledi Ako znaš bilo što i, da se dotučem, Što te nema.

Po biznis planu ekonom dozvolio, jednom nedeljno kafana, pa samo na smeh po novom

Moja sestra Milica ubija, u kafani naručuje makedonske tužbalice, meni dođe odmah duplu rakiju da naručim da izdržim. Sestra Jelena jedva preživela gledanje filma o gorepomenutom tužnom pevaču.

Tužni smo regionalno. Uvukla se tuga odavno.

A ja: Čekala sam neku toplu noć, proleće da me odnese. Čekala sam da sa neba padneš ti i baš na tome mestu budem ja. Čekala sam ko zna šta, da me odnese (V. Divljan).

I da, okrenula sam se na štikli oko jedne noge, dok drugo koleno savijem kao kad očekujem da me poljubiš i da krenemo dalje.

Po biznis planu ekonom dozvolio, jednom nedeljno kafana, pa samo na smeh po novom. Četvrtkom popodne izlazimo već jedno 30 godina, a ako nam deca dozvole, ove godine možda dodamo i subotu, da pokažemo kako se đuska.

Kuvaću divljeg zeca sa knedlama, da me podseti na baku i sreću, da srećna namažem crveni karmin, obučem crnu haljinu i obujem lakovane salonke. Dođi po mene, čekam te.

RIP. All Me, zauvek uz – Priručnik za Tugu, Igor Karanov