Tri srednje šargarepe ili koliko puta su pisani i nepisani „zakoni” urodili plodom

U životu smo već mnogo toga naučile, savladale, prevladale, ostvarile, sa receptima i savetima, ili bez njih. Ako pri tome naučimo da se prema drugima ne ponašamo tutorski, onda smo, što bi mladi rekli, carice

Nedavno sam po drugi put gledala jedan beskrajno zanimljiv film, znate one koje gledate jer su lepi, bez nasilja, sa divnom muzikom, nestvarnim kadrovima. U filmu je mlada žena želela da pripremi obrok. Neiskusna, a dovoljno narcistična, pa i opsesivna, strogo se pridržavala recepta. U receptu piše da su potrebne tri šargarepe srednje veličine. Imala je dve takve i jednu veliku i bila na ivici nervnog sloma. Mladić, očito manje pritisnut receptima, priđe i otkine deo od veće šargarepe: „Eto, sad imaš tri šargarepe srednje veličine”.

Bilo bi ovo možda i smešno, da se ne događa i u realnom životu. Evo, uzmimo primer svake od nas. Koliko smo samo puta pokušavale da doslovce primenimo nešto što je preporučeno: kako se hraniti u određenom periodu života, kada navikavati dete na nošu, kada dete treba učiti da čita i piše, da li se kupati u moru za vreme ciklusa, da li u menopauzi mora da boli glava… I? Koliko puta su ti pisani i nepisani „zakoni” urodili plodom?

Vrlo je važno upozorenje da se savet daje samo onome ko traži. A mi smo takvi da delimo savete šakom i kapom, trebalo ili ne

Naravno da u životu postoje određeni „recepti”, ili bolje rečeno pravila. Ne pričam sada o pravilima koja su određena društvenim normama, kao npr. ne laži, ne kradi… Govorim o onim drugim koji nam i te kako „kroje“ život. Setite se koliko puta ste odustajale od nekog plana ili projekta zbog toga što je neko rekao da se to tako i tada ne radi. Neko ko je imao autoritet, ili ste mu vi baš dali to počasno mesto u vašem životu. Lepo je imati nekoga od koga možete dobiti savet, naročito ako je primenljiv. Međutim, ima i onih saveta koji nisu za svakoga, bar, da kažem, za nas. Lako je biti mudar kada niste u tuđoj koži i nemate iskustvo, motiv, volju, mogućnost. Vrlo je važno upozorenje, da se savet daje samo onome ko traži. A mi smo takvi da delimo savete šakom i kapom, trebalo ili ne. Jer, ko bi bolje od nas znao šta je za nekoga ispravno i dobro? Još ako je i uvremenjeno, nema kraja našoj radosti. Da li i radosti drugih?

Nekako sam stava da svako ima osećaj da li mu je nešto potrebno od drugih, ili nije. Ako vam traži savet, dajte mu, naravno, ali ga ne naturajte. Ako traži pomoć, pružite, ali ne insistirajte. Ako ništa neće od nas, poštujmo to. To nikako ne znači da nas taj neko ne poštuje ili ne uvažava naše mišljenje, već da ima svoj stav, odnos prema nečemu, procenu onoga šta hoće i može, šta mu je potrebno.

Setite se koliko puta ste odustajale od nekog plana ili projekta zbog toga što je neko rekao da se to tako i tada ne radi

Posebno su roditelji spremni da dele savete i recepte. Deca se još i provuku, ali snaje i zetovi teško. Njima se baš ne oprašta neuvažavanje saveta. Nikako. Onda familija koja uvek zna šta je za nekoga najbolje. Još se i uvrede ako se ne uvaže u tom smislu. A najbolje drugarice „Da sam na tvom mestu, ja bih…”, ali nisi. Sećate se pesme „Šta bi dao da si na mom mestu”? Izgleda slično, ali i nije. Nekada nismo na nečijem mestu, ali predlažemo svoje rešenje problema, a nekada smo mi meta nečije zavisti ili želje da neko može nešto poput nas. Teško je ljudima udovoljiti. Pa gde je rešenje?

Reklo bi se „u se i u svoje kljuse”. Saveti su sjajni, imajmo ih na umu, ali pre svega imajmo na umu ono što mi želimo, šta je nama cilj i čime raspolažemo. Valjda su godine u kojima smo dovoljan garant da smo u životu mnogo toga naučile, savladale, prevladale, ostvarile, sa receptima i savetima, ili bez njih. Još ako pri tome naučimo da se prema drugima ne ponašamo tutorski, onda smo, što bi mladi rekli, carice.

Posebno su roditelji spremni da dele savete i recepte. Deca se još i provuku, ali snaje i zetovi teško

Za kraj bih da vam ispričam anegdotu vezanu za jednu izuzetnu profesorku sa mog fakulteta. Pravila je neke divne kolače i na pitanje kako odredi kada su gotovi, rekla je „Jednostavno. Treba da bude meko kao ovo”. A „ovo” je bila unutrašnja strana njene podlaktice. Sjajan recept, primenljiv i danas. Mi, tadašnje studentkinje, prenosimo ga našoj deci. Eto.