Trčanjem do ravnopravnosti
Na nedavnom 34. Beogradskom maratonu, polumaraton i maraton završilo je 1866 žena i 4141 muškarac, što je neverovatnih 45 odsto žena u odnosu na broj muškaraca
Pisati o istoriji ženskog trčanja iz Bakua krajnje je izazovno, pre svega zato što žene u muslimanskim državama ne trče javno kao u glavnom gradu Azerbejdžana, a zatim i zato što su žene u Azerbejdžanu prve dobile pravo glasa (1919. godine), godinu pre Amerikanki i, konačno, zato što na promenadi duž obale Kaspijskog mora u Bakuu možete da vidite žene koje ne samo da trče, već voze rolere i bickl.
Inače, disciplina ženskog trčanja vrlo se sporo izborila za status koji ima danas, tako da mnogi misle da je oduvek bilo tako. Na prvim Olimpijskim igrama modernog doba, 1896. godine, Stamata Reviti je istrčala maraton, ali dan nakon što su muškarci zvanično trčali.
Žensko trčanje se sporo izborilo za status koji ima danas
Te prve moderne Olimpijske igre isključile su žene iz maratona, ali je Stamata insistirala, pa su joj dozvolili. Kažu da je to bilo u spomen na devojke stare Grčke koje su trčale u ime boginje Here. Ipak, i pored toga, nisu joj dozvolili da uđe na čuveni Panatinaiko stadion.
Heroine kao inspiracija
I taman kada je izgledalo da će se žene izboriti za pravo da trče, na Olimpijskim igrama u Amsterdamu 1928, pošto je nekoliko žena kolabiralo nakon trke na 800 m, odlučeno je da one ne treba da trče trke duže od 200 metara jer, navodno, njihov organizam nije u stanju da se izbori sa takvim naporima. Tu zabranu je, odličnim vremenom od 2 sata 4 minuta i 50 sekundi na 800 m, razbila sovjetska trkačica Ljudmila Lisenko na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. godine.
Na prvim Olimpijskim igrama modernog doba, 1896. godine, Stamata Reviti je istrčala maraton, ali dan nakon što su muškarci zvanično trčali
A onda je došla Katrina Švicer o kojoj sam već pisao, koja je istrčala Bostonski maraton i zauvek otvorila vrata maratona ženama. Tako je na upravo završenom 34. Beogradskom maratonu, polumaraton i maraton završilo 1866 žena i 4141 muškarac, što je neverovatnih 45 odsto žena u odnosu na broj muškaraca. Ako se zna da pre nešto više od pedeset godina nisu imale pravo da trče maraton, onda je u pitanju veliki uspeh i razvoj ženskog trčanja.
U međuvremenu, ređali su se različiti uspesi trkačica i postizani rekordi koji do danas nisu oboreni. I o tome sam pisao.
Svako tu ima neku svoju miljenicu. Mnogi smatraju da je Pola Radklif, koja i dalje drži rekord ženskog maratona (2:15:25) nedostižna, dok ja uvek prvo pomislim na Florens Grifit Džojner, njene nalakirane nokte i njene rekorde na 100 i 200 m iz 1988. godine.
Ono što su uradile trkačice, nije samo sportski rezultat, već suštinska borba za ženska prva. Svaka zemlja imala je neke svoje heroine. One su prosto inspirisale generacije koje su dolazile, tako da su pomereni mnogi rekordi u ženskom trčanju, ali ne samo u vremenu, nego i u dobi. Tako je najstarija rekorderka na 10.000 m postala Džo Pejvi, koja je postigla evropski rekord u svojoj 41. godini.
Mnogi smatraju da je Pola Radklif nedostižna, dok ja uvek prvo pomislim na Florens Grifit Džojner, njene nalakirane nokte i njene rekorde
Velike pobede
Naravno, borba za ženska prava u zemljama u kojima žene još uvek nisu ravnopravne – u trčanju je dobila velikog saveznika. Na Olimpijskim igrama u Londonu 2012. prvi put se pojavila jedna trkačica iz Saudijske Arabije, zemlje u kojoj žene doskora nisu smele same da voze automobil.
Činjenica da je morala da bude tradicionalno odevena i da je trčala sa hidžabom nije umanjila njenu pobedu za žensku ravnopravnost. Naravno, sve je to uticalo na sportsku industriju, tako da se danas prodaje oprema za trčanje za muslimanke, a do pre samo desetak godina to je bilo nezamislivo.
Mnogi rekordi u ženskom trčanju su pomereni, ne samo u vremenu, nego i u dobi, pa je rekorderka na 10.000 metara postala Džo Pejvi u svojoj 41. godini
Guy Erwood © / Shutterstock.com
Ali da završim sa pravom heroinom, koja takođe potiče iz muslimanskog sveta – Naval el Mutavakel iz Maroka, koja je pobedila u trci na 400 metara s preponama 1984. godine u Los Anđelesu, postavši prva muslimanka koja je osvojila zlatnu medalju na Olimpijskim igrama. I opet je trčanje uticalo na čitav niz događaja koji su promenili mesto žene. Mutavakel je zahvaljujući rezultatu i popularnosti bila prva muslimanka izabrana u Međunarodni olimpijski komitet 1997. godine, a 2010. dobila je Laureusovu nagradu za životno delo.
Očigledno je da su žene morale da trče da bi bile ravnopravne, ali i da je za svaku od žena trčanje jedinstveno, i da ima veoma pozitivan uticaj na život, kako kaže Džo Pejvi koja sada, nakon što je osvojila medalje na svetskim i evropskim šampionatima, trči za Endorphin Pro Team.
U pravom smislu – adrenalinski kraj.