Tražeći iskru zahvalnosti

Osećam manjak u novčaniku. Intenzivno. Imam minimum tri kilograma više – koga da krivim, pomagajte! Nikako da budem spremna za dan posle novogodišnjih praznika. Uljuljkam se stereo između kiflica, vanilica… Red slanog, pa red slatkog, pa prilegnem. Pa ukrug.

Taman posustanemo oko Božića, samo nakratko, pa krenemo jako od 13. ka novom redu slava.

Da spremni dočekamo kinesku Novu.

Bilo neko ludo vreme. Dočekala sam Novu godinu sa dva čoveka manje u najbližem krugu ljudi. Mladi, zdravi, pravi. Umorio me ovaj katarzičan kvartal. Hvatam se za suštinu obema rukama, tražeći iskru zahvalnosti u svom srcu.

Ne idem nigde, nigde mi se ne ide, realno. Lečim svoju mrzovolju intenzivnim čitanjem knjiga sa isključivo srećnim krajem.

Znate ono – upoznaju se momak i devojka, zavoli on nju, zavoli ona njega, onda nakon toga neki loš sticaj okolnosti, oni se rastanu, ali posle dve decenije sretnu se u samoposluzi i žive srećno do kraja njegovog života. Lepo napisano, teče radnja, srećan kraj te čeka. Malo se zaplačem pri kraju, jasno – nema veze s knjigom, ali lakše mi. Ne davim decu, muža, drugarice. Isplačem se na knjigu, ona ionako ima loše zalepljene stranice, i bacim je u kontejner. S tim bacim i sekiraciju.

Ko zna, možda mogu ovo da patentiram? Pitaću prvog komšiju Petrovića, on je ekspert za patente.

Danas samo Merima Njegomir – Jutros mi je ruža procvetala i A što ti je mila kćeri.

Osloni se na Gospoda i čekaj ga. Psalam 37