Tonik voter – iskričavo piće sa istorijskim pedigreom

Gazirani napitak dobio je svoju pisanu istoriju, a današnji ukus duguje jednom časovničaru iz Švajcarske

U januaru ove godine izašla je (može se naručiti preko Amazona), knjiga pod škakljivim naslovom Samo tonik: Prirodna istorija tonik votera (Just the Tonic: A Natural History of Tonic Water). Napisali su je Kim Voker i Mark Nesbit, vodeći botaničari iz Kraljevske botaničke bašte u Londonu. U knjizi, čiji naslov ukazuje da tonik pijemo bez džina, s kojim se inače odlično slaže, oni su opisali put gorkog ukusa od Anda, preko leka za malariju, do osvežavajućeg pića.

Tačno je, dakle, da gorki ukus tonika potiče od kinina, zbog koga ova gazirana tečnost pod UV svetlom dobija plavičastu boju. Danas, međutim, kinina u toniku ima tek u tragovima, tačnije u litru tonika ima 83 mg kinina.

Lek i napitak sa istog stabla

Gorki ukus tonika potiče od kinina, zbog koga ova gazirana tečnost pod UV svetlom dobija plavičastu boju

Kinin u prahu je toliko gorak, da su britanski oficiri stacionirani u Indiji početkom 19. veka počeli da ga mešaju sa soda-vodom i šećerom da bi ga lakše popili. Prvi komercijalni tonik voter proizveden je 1858. godine, ali je to bio lek, a ne osvežavajući napitak. Znatno pre toga, u drugoj polovini 18. veka, britanski naučnik Pristli izumeo je soda-vodu, a neko vreme potom, časovničar iz Ženeve dosetio se da ne gazira običnu vodu, kao Pristli, već da gasove ubacuje u sok od limuna obogaćen kininom.

Najbogatiju zbirku od 25 vrsta kininovca danas ima londonska Kraljevska botanička bašta, a o njoj brinu autori knjige Samo tonik

Taj časovničar zvao se Džon Džejkob Švep, po kome se, pogađate, danas zovu sva Šveps pića. Ipak, Švepov lek počeće masovno da se proizvodi i prodaje kao osvežavajuće piće, sa mnogo manjim procentom kinina i mnogo većim procentom šećera, tek kada pređe u Ameriku, u kojoj, ako ćemo pravo, i leže najdublji koreni ovog porodičnog stabla.

Indijanci su koru biljke kininovac sušili i tucali u prah, koji su koristili kao lek protiv malarije

Kinin u prahu je toliko gorak, da su britanski oficiri stacionirani u Indiji početkom 19. veka  počeli da ga mešaju sa soda-vodom i šećerom da bi ga lakše popili

Naime, žbun biljke kininovac, od čije kore se dobija kinin, izvorno je rastao samo na tlu Južne i Srednje Amerike. Indijanci su njegovu koru sušili i tucali u prah, koji su koristili kao lek protiv malarije i groznice. Jezuitski sveštenici, koji su pratili španske osvajače, to su primetili, pa su prah doneli u Evropu, zbog čega mu je prvo ime bilo jezuitski prašak.

Tek 1820. dva francuska hemičara izdvojila su kinin iz kore tog drveta i počela uspešno lečenje malarije, a 1865. holandska vlada je na ostrvu Javi zasadila 20000 strukova kininovca i stekla monopol nad njegovim gajenjem. Posle Drugog svetskog rata u Africi, a najviše u Kongu, podižu se ogromne plantaže. Najbogatiju zbirku od 25 vrsta kininovca danas ima londonska Kraljevska botanička bašta, a o njoj brinu autori knjige Samo tonik.