Devojka čita knjigu.

Toni Parsons – novi roman o Maksu Vulfu na Beogradskom sajmu

Ne dešava se često da nova knjiga nekog svetskog bestseler pisca svetlo dana prvi put ugleda u Beogradu, u prevodu na srpski jezik. A upravo to se desilo na ovogodišnjem Sajmu knjiga sa romanom Ubistvo za prezauzete britanskog pisca Tonija Parsonsa. Laguna ga je objavila pre nego što će to učiniti britanski ili bilo koji drugi izdavači iz sveta. Toni Parsons, koji je svetsku slavu stekao romanom Čovek i dečak, počasni je gost ovogodišnjeg Sajma i svoje knjige potpisuje u sredu 23. oktobra od 18.00 i u subotu 26. oktobra od 17.00 na Laguninom štandu u Hali 1.

Šta znači voleti

Parsonsu ovo nije prvi put da dolazi u Beograd, a srpska publika voli njegove knjige već gotovo četvrt veka, još od kad je objavljen njegov Čovek i dečak. Bila je dovoljna samo ona rečenica iz tog romana: „Voleti znači shvatiti da je došlo vreme da onoga koga volimo pustimo da ode”, pa da se svaki njegov sledeći naslov čeka sa uzbuđenjem.

Temi iz savremenog života – otac koji sam podiže dete – Parsons je dao književnu formu romanom Čovek i dečak, objavljenim 1999. U Velikoj Britaniji knjiga je 2001. dobila nagradu Britanska knjiga godine i prodata je u 500 000 primeraka, a zatim su usledili prevodi na četrdesetak svetskih jezika sa ukupnim tiražom od preko dva miliona primeraka.

U osnovi romana je priča o muškaracu u četvrtoj deceniji života, koga žena napušta nakon što ga je uhvatila u preljubi. Uvređena žena odlučuje da se posveti karijeri, prihvata izazovan posao u Japanu i mužu u Britaniji ostavlja privremeno starateljstvo i potpunu brigu o njihovom četvorogodišnjem sinu. Situaciju komplikuje i odnos sa bolesnim ocem, veteranom iz Drugog svetskog rata. Tako se glavni junak nalazi u poziciji da je za svog sina čovek, a za svog oca dečak. Upravo u tome su se prepoznali miliioni čitalaca u svetu.

Čovek i dečak – lično iskustvo

Parsons je ovaj roman pisao velikim delom i na osnovu vlastitog životnog iskustva. Njegova prva žena Džuli Berčil, kontroverzna novinarka bez dlake na jeziku, sa kojom se oženio kad je njoj bilo 20, a njemu 26 godina, napustila ga je i ostavila mu njihovog četvorogodišnjeg sina Bobija Kenedija Parsonsa. Mada se nije preselila u Japan, već je ostala u Londonu, posvetila se karijeri. I njen drugi brak završio je na isti način, tako što je posle razvoda sina ostavila ocu.

Džuli Berčil i Toni Parsons upoznali su se tako što su se oboje javili na konkurs za mlade novinare koji bi pratili pank muziku i pisali u duhu pank estetike, tada u ekspanziji u Britaniji. Poticali su iz radničke klase, bili su mladi i spremni da grizu. Zajedno su napisali jednu knjigu. Džon Lidon, frontmen grupe Sex Pistols, o Berčilovoj i Parsonsu je rekao da su dvoje „prostaka koji očajnički pokušavaju da se okače o nekoga”.

Njihov razvod je godinama bio tema novinskih napisa, velikim delom i zbog toga što je Džuli Berčil u kolumnama sama iznosila svoju intimu. Parsons je kasnije napisao: „Ne razumem njenu fascinaciju nekim s kim je raskinula pre 15 godina.”

Rani radovi novinara koji grize

S druge strane, i sam Toni Parsons je u svom dugogodišnjem novinarskom radu zadržao oštar, često brutalan i pljuvački ton koji je generisao pank, a koji se potpuno razlikuje od tona i stila u kome su pisane njegove knjige. Kad ga danas novinari pitaju o nekim njegovim ranim tekstovima, on odgovara: „Ne stojim baš iza svega što sam napisao i izvinjavam se svima koje sam uvredio.”

Toni Parsons je rođen 6. novembra 1953. u Eseksu u skromnoj, pristojnoj radničkoj porodici. Otac, odlikovan za hrabrost u Drugom svetskom ratu, posle rata je radio kao vozač kamiona i vodio piljaru, a majka mu je bila servirka u đačkoj kuhinji. Nije bio loš đak i voleo je da čita, ali je napustio školu u 16. godini i počeo da radi teške i malo plaćene poslove.

Dok je radio u destileriji džina, pisao je svoj prvi roman, koji je objavljen 1976. Nije imao naročitog uspeha, ali je svom autoru otvorio prostor za rad u novinarstvu. Za New Musical Express uradio je prvu veliku naslovnu priču o grupi The Clash, a pisao je i o grupama Sex pistols, Led Zeppelin, Ramones, Talking Heads, zatim o Blondi, Dejvidu Bouviju i drugim velikim muzičkim zvezdama i grupama toga vremena.

Decenija romana o porodičnim odnosima

Posle razvoda, karijera je počela da mu stagnira i on se borio da zarađuje za život kao slobodni pisac. Izašao mu je još jedan roman, a finansijski ga je spasla biografska knjiga o Džordžu Majklu. Pisao je kolumne i radio dokumentarce na mnoge teme za razne TV stanice i novine. Mnogo pre Bregzita zalagao se za izlazak Velike Britanije iz Evropske unije.

Otac mu je oboleo od raka i umro 1987. Majka mu je umrla 1999, dva meseca pred izlazak njegovog romana Čovek i dečak, koji je njoj posvetio.

Uspeh ove knjige je potpuno promenio život Tonija Parsonsa. Kupio je kuću u prestižnom delu Londona Izlingtonu i bio prvi sused kasnijeg britanskog premijera Borisa Džonsona, a onda se odatle preselio u još prestižniji Hempsted.

Ponovo se oženio Juriko, prevoditeljkom za japanski jezik i sa njom dobio ćerku Džesmin. Prvi nastavak Čoveka i dečaka prodao se u milion primeraka, pa je on nastavio da piše o porodičnim odnosima. Jedan za drugim, izlazili su romani: Za moju malu, Čovek i žena, Prava porodica, Moja omiljena supruga, Novi početak, Ljudi i dečaci

A onda, posle desetak godina, čitaoci su hteli nešto drugo.

Misliš da si miran do kraja života, a onda…

„Kad sam napisao roman Čovek i dečak, mislio sam da prosto ne mogu da pogrešim. Kao da sam posut magičnim prahom, da će ljudi uvek želeti moja dela, da će ona uvek ići na vrh top-lista. A onda shvatim da to nije istina, da je to potpuno lažno, da se samozavaravam”, seća se Parsons.

Shvatio je da je stvar ozbiljna kad ga je urednik Deji mirora zvao da mu otkaže nedeljnu kolumnu koju je za te novine pisao 18 godina. Ostao je i bez čitalaca i bez posla. Dugo i ozbiljno je razmišljao i došao do zaključka da želi da napiše „triler s dušom”. Uočio je da su svi slavni detektivi samci, a on je hteo nekoga ko je više ukorenjen u porodicu. Zato je njegov junak, detektiv Maks Vulf, samohrani otac tinejdžerke, čiji lik je gradio na osnovu iskustava sa svojom ćerkom Džesmin.

Lik detektiva Vulfa je i izraz Parsonsove potrebe da zaštiti svoju ćerku. Od kad se ona rodila, izjašnjava se kao feminista: „To što sam dobio ćerku promenilo je moj celokupni stav prema ženama i devojkama. Odmah sam počeo da mislim na trenutak koji će nastupiti za 16 godina, kada momci zakucaju na vrata. Želeo sam da je zaštitim od muškaraca kakav sam ja.”

Njegov agent bio je skeptičan. Niko nije verovao da s tim može da se izvuče. Ali on je prionuo na pisanje. „Znao sam da imam samo jednu šansu”, seća se Parsons. Ako bi i ta knjiga bila neuspešna na tržištu, više mu niko ništa ne bi objavio.

„Misliš da si miran do kraja života, a onda shvatiš: Dečko, moraš ponovo da kreneš sve iz početka. To je zastrašujuće, vrlo, vrlo zastrašujuće.”

Karijere ne idu linearno

Kad je agent poslao izdavačima završen rukopis njegovog prvog trilera, u domu Tonija Parsonsa nastala je užasna napetost. Ali već posle 24 sata, izdavačka kuća Rendom haus (Random House) odlučila je da knjigu objavi i još da potpiše s njim ugovor za ukupno tri romana iz serijala o detektivu Vulfu. Bila je to kocka, ali upalilo je.

„Tada sam shvatio ono što nisam shvatao deset godina ranije, da karijere ne idu linearno. Imate zastoje. Imate vrlo jake udarce, koje niti vidite da dolaze, niti očekujete. Neke stvari su prosto van vaše kontrole.”

Kako je niz romana o detektivu Maksu Vulfu odmicao, tako je postajalo jasno da su oni bar podjednako dobri kao njegovi romani o porodičnim odnosima, a mnogi smatraju da je šteta što ranije nije počeo tako da piše.

U trilerima Jedan po jedan, Stari grobovi, Klub za vešanje, Poslednja žrtva, Devojka u plamenu, Oteta (#oteta), pa i u ovom najnovijem Ubistvo za prezauzete, Parsons donekle ponavlja proživljenu problematiku samohranog oca, ali takođe detaljno razrađuje i pitanja maskuliniteta, sa kojima se od mladosti suočavao u odnosu sa svojim ocem i njegovim poimanjem sveta podeljenog na heroje i negativce.