Toliko sam se trudila! Zbog čega? Zar neka klinka meni treba da naređuje?

Mi smo jedine vlasnice našeg dostojanstva! Niko ne može ni da ga načne, ni da ga dotakne, pa ni mlađa koleginica koju čekaju sva iskušenja kroz koja smo mi već prošle. Kud ćemo više?!

Udobno je, zar ne, biti rukovodilac negde i nekome. To je vrlo obavezujuća pozicija, traži napor, ulaganje, kontrolu, samoodricanje. S druge strane, nudi „komfor” autoriteta, onoga čija je reč ipak poslednja, zvučni status u društvu, pa, nije zgoreg reći, i finansijsku privilegiju. Obično su oni koji rukovode osobe koje su, bar po iskustvu, malo ispred onih koji ne rukovode. Nekada su i po godinama malo stariji od ostalih, što je i razumljivo. Teško sa malo godina može da se stekne veliko iskustvo koje zahteva rukovodeća pozicija. Možda i može, ali baš teško.

Naročito je osetljivo, a posebno ako su u pitanju žene, kada na poziciju iznad naše dođe neko ko je mlađi po svemu: stažu, godinama, iskustvu

Smena je uvek smena

A onda, jednog jutra, dođe do drastične i dramatične promene. Skup ostalih rukovodilaca, ili onaj ko je u firmi, kompaniji, korporaciji capo di tutti capi, donese odluku o smeni. I umesto dosadašnjeg rukovodioca, postavi mlađeg. Sasvim je nebitno da li se radi o običnoj menadžerskoj poziciji, poziciji generalnog menadžera, načelničkoj, direktorskoj. Smena je uvek smena. I da boli, boli i to žestoko.

Posebno je osetljivo pitanje kada na poziciju iznad naše dođe neko ko je mlađi. Po svemu mlađi: stažu, godinama, iskustvu.

A naročito je delikatno ako su u pitanju žene. Za žene kažu da su u punoj snazi od 30 do 50 godine. Ima mnogo istine u tome. Sa trideset su u velikom zaletu, bogate idejama, konstruktivne, snažne, pune ideala, još uvek nerazočarane u život, imaju podršku sa svih strana i nemaju strah od konkurencije. Konačno, samo im je trideset godina! Kako vreme promiče, tako se polako gomilaju drugi životni izazovi, dolaze nova iskustva, iskušenja, lepe i manje lepe stvari. Menjaju se prioriteti, bogati se znanje i kontakti. Mnoge žene počnu da sumiraju živote već od četrdesete. Znate ono – nikad više rođendan koji počinje trojkom. Da, pa? Četiri je uvek veće od tri, bar su nas tako učili, pa zar onda to nije prednost?

Da li ćemo pribeći šablonskom stavu da tu nisu čista posla, jer zašto bi nju stavili na moje mesto?

Jeste, sve do trenutka kada pređemo polovinu tih godina koje počinju četvorkom, a za rukovodioca postave neku mlađu ženu čije godine počinju trojkom. Da li je to onda poraz, znak da nismo uspele, da ima boljih, uspešnijih, poželjnijih? Da li ćemo onda pribeći šablonskom stavu da tu nisu čista posla, jer zašto bi nju stavili na moje mesto? Da li sam pogrešila, a toliko sam se trudila. Zbog čega? Zašto se to baš meni dešava? Zar tamo neka klinka treba meni da naređuje? Koje to ona kvalitete ima koje ja nemam? Šta su to u njoj videli, a kod mene prevideli? I tako redom.

Delegiranje odgovornosti, slaba je to uteha

Činjenica je da se ovakvi događaji ne podnose lako, bez obzira na godine u kojima se dogode. Naučeni smo da su oni stariji uvek iskusniji i često u pravu. Nekada to olakšava život jer je odgovornost njihova, a mi smo izvršioci. Slaba uteha u ovakvoj situaciji. Kako je neko na rukovodećoj poziciji naučeni, ili bolje reći ima u iskustvu da odluke donosi sa drugim rukovodiocima, sedi na kolegijumima gde se donose planovi bitni za organizaciju u kojoj rade, da se njihovo mišljenje ceni, planovi navode kao izuzetno dobri, a rezultati nagrađuju, ova kula, reklo bi se od karata, odmah i nepovratno se ruši.

Setimo se onih tridesetih kada smo mogle da uradimo baš sve. Sada su te nove tridesetogodišnjakinje u stanju da urade nešto novo „baš sve”, ali to ne znači da mi više nismo potrebne

Stigle su nove snage, mlađe, ne tako iskusne. Ali setimo se onih tridesetih kada smo mogle da uradimo baš sve. Sada su te nove tridesetogodišnjakinje u stanju da urade nešto novo „baš sve”. Da li to znači da nismo više potrebne? Da smo nekako bačene u zapećak, da je naše iskustvo postalo nevažno onima s kojima radimo i onima koji i dalje rukovode? Da li su te mlađe upornije, doslednije, možda bezočnije, lepše, mudrije? Ili smo mi samo postale osetljive i to pre svega na promene.

Mudro je učiti od mlađih

Sam čin dolaska mlađe osobe na mesto koje smo smatrale ličnom svojinom, može pre da bude naš početak nego kraj. U potpunosti zavisi od nas

Nije lako, naravno. Međutim, mudro je učiti i od mlađih. Manje su istrošene, okretnije su, više su u toku sa onim što se dešava. Možemo lako, neverovatno lako, da napravimo neprijatelje od njih, a možemo da sarađujemo na opšte zadovoljstvo i dobit. Šta je dobit? Razmena iskustva, sklanjanje povređenosti i narcizma u drugi plan, potiskivanje inata i „pokazaću ja njima ko sam ja”. Znanje i sve što smo stekli, može nekome ko nas nasleđuje da pomogne tako što će se unaprediti sve ono što smo unapređivali. Možemo da budemo saradnici, supervizori, konsultanti, oslonac tim mlađim ženama. Koliko bi i nama bilo lakše da smo imale nekog takvog. Konačno, status ne čini zvanje na mestu na kome radimo, nego iskustvo, znanje, spremnost da se pomogne, napreduje i dalje, ne gura kamenje pod točkove i – dostojanstvo. Ono ne može da bude ugroženo ako se sami ne postaramo za to. Niko ne može ni da ga načne, ni da ga dotakne, pa ni mlađa koleginica koju čekaju sva iskušenja kroz koja smo mi već prošle. Kud ćemo više?!

Možemo da budemo saradnici, supervizori, konsultanti, oslonac tim mlađim ženama. Koliko bi i nama bilo lakše da smo imale nekog takvog

A onda! Ima još toliko mesta na kojima je potreban neko poput nas, neko ko će onda zameniti neku drugu ženu čije godine počinju sa pet ili šest. I tako to biva kod normalnih, strpljivih, dostojanstvenih i umnih žena.

Drugim rečima, sam čin dolaska mlađe osobe na mesto koje smo smatrale ličnom svojinom, može pre da bude početak nego kraj. U potpunosti zavisi od nas. Eto to je odgovor na pitanje „A šta sad?”.