inspiracija
Teška lekcija - Inspiracija - Pisma Lady Bo - To sam ja portal
pisma lady bo - cover

Teška lekcija

Radost življenja u domovini za mene je ostala imperativ, čak i kad me je potcenjivala kao maćeha, koristila me kao magaricu, lomila me kao bagrenje

Moji roditelji su smatrali da je jedino prihvatljivo za devojčicu od 15 godina da svake godine ide u Englesku na učenje jezika, a ne samo da landra po kamenju crnogorskih plaža.

Na moj veliki očaj, prekidala sam letovanja kod bake i dede u Krašićima i odlazila svake godine po tri nedelje da usavršavam engleski jezik. Živeli smo u engleskim porodicama, što je za mene bilo veliko iznenađenje.

Dolazeći iz Jugoslavije, nisam shvatala da je parket pitanje viših slojeva buržoazije, a za života nisam pojela toliko sendviča kao tih godina. Sendvič sa krastavcima bila je uobičajena hrana za studente, a za užinu čips sa sirćetom nije ostavljao naročiti utisak na mene.

Funta je bila tri marke i meni velika kao kuća. Za tri nedelje boravka u Engleskoj dobijala sam 150 funti. To su bile velike pare i uspevala sam da se dohranjujem od njih i da kupim neke cipele, kupaći… U svakom slučaju, neku sitnicu koje nije bilo u Beogradu.

Ta četiri leta srednje škole proputovali smo Englesku uzduž i popreko i mislila sam da je to za do kraja života, dovoljno. Zbunjivale su me te otmene zgrade sa livrejisanim čuvarima, jede ta teška, glomazna i važna prošlost koja ne znači ništa jednoj veseloj devojčici koja čeka da njen predivni život otpočne.

Odletela sam ’92. godine Adria Airways-om u London preko Ljubljane. Sačekuje me porodica u kojoj sam bila jedno jutro, svi su vidno nervozni, gledaju me s velikim nepoverenjem. TV je uključen i slušam BBC kako objašnjava ko koga ubija u Hrvatskoj.

Ja kao, ovo je baš moja tema, sad ću da vam objasnim da to nije baš tako, ko još veruje televiziji, blablabla… Vidim ja da je vrag odneo šalu – za dva dana nestala i država, a i avio-kompanija s kojom sam doputovala. Zovem roditelje sa govornice, čekam da pristanu da oni iz Srbije plate naš razgovor, i čujem majku koja mi govori: sutra idi na aerodrom, ima JAT let iz Londona, nađi kapetana Petrovića, kaži mu čija si ćerka i ideš nazad za Beograd. Ja se pozdravljam sa engleskom porodicom, jedva su čekali da nestanem iz njihovog života, i odlazim podzemnom železnicom na londonski aerodrom. Imam još dve funte kod sebe. Tu osobinu sam zadržala i do dan-danas…

Moji roditelji su smatrali da je jedino prihvatljivo za devojčicu od 15 godina da svake godine ide u Englesku na učenje jezika

U novokupljenoj crnoj rokerskoj kožnoj jakni čekam i držim crni samsonajt kofer. Prvih sat vremena čekam kod table Yugoslav Airlines, nema nikog. Drugih sat vremena se penjem na sprat, sad već blago očajna, i stojim ispred pasoške kontrole. Aerodromi tih godina nemaju nikakvu bezbednosnu kontrolu.

U jednom momentu vidim plavu uniformu i kapu kapetana sa sve naočarima za sunce, koji mi se približava s velikim osmehom i izgovara: lepša si od mame, daj meni kofer, čim prođemo pasošku kontrolu ti trči i uleći u naš avion, tamo nam ne mogu ništa, a ja ću da ih zadržim.

Na mig, nema poletanja bez tebe i mene. Već sam im rekao… Šta im je rekao? Kako sam otišla bez karte? Ostala je enigma zauvek. A avion je za mene uvek ostao sklonište i uteha. Prva lekcija iz međunarodnog prava savladana. Avion je naša teritorija.

Engleska je čekala da vesele devedesete prođu, pa da ponovo dođem.

Radost življenja u domovini za mene je ostala imperativ, čak i kad me je potcenjivala kao maćeha, koristila me kao magaricu, lomila me kao bagrenje. Jer ko će koga nego svog svoga.

Kad su moju domovinu svojatali trećerazredni biznismeni kojima je otimačina legitiman način poslovanja, uz podršku korumpiranih činovnika, nisam ni trepnula. Čekam mirno. Ili će me streljati, ili ću im održati čas.

Moja država nije ničija privatna prćija. Teško savladiva lekcija. Odmaže manjak pristojnosti, kućnog vaspitanja, manjak pređene kilometraže. Jer, što kaže tata Branin drug, a brat njegove najbolje drugarice Jasenke Bajić, Darko Bajić: Ovde važe Balkanska pravila!

Dragi tata, tek sad mi dolazi iz d… u glavu. Tek sad shvatam.

Neka ti je laka zemlja.

Volim te.