inspiracija
Tašna - To sam ja
Mirjana Bobić Mojsilović - književnica i autorka kolumne "Majke mi, bajka"

Tašna

Pomislila sam kako su mi i torba i glava preteške, i kako moram, čim dođem kući, da se rasteretim, kako bih išla lakša i kroz stvarnost i kroz nestvarnost

Iako ne spadam u nervozne osobe, pre nekoliko dana me je u šetnji uhvatio iznenadni neizdrž. Nešto me je iritiralo, sve dok u jednom trenutku nisam shvatila da me boli rame. Odnosno, da mi je torba preteška.

Sve svoje sobom nosim, ta stara izreka bukvalno se svalila na mene. Vukla me je nadole i usporavala mi korak. Pomislila sam kako su mi i torba i glava preteške i kako moram, čim dođem kući, da se rasteretim, kako bih išla lakša i kroz stvarnost i kroz nestvarnost.

Otvorila sam tašnu i izvrnula je na krevet.

Papirići, računi, desetine vizitkarti nepoznatih autora, štipaljkice za kosu, upaljači, dva para naočara za vid, tri maske, stare minđuše, četiri karmina sličnih boja, dva ogledalceta, telefon i punjač, naočari za sunce, krema za ruke, vlažne maramice, notes i dve hemijske olovke, dva krejona, USB utikač, mali parfem, andol, Be-vitamin, kafetin. Ključevi. Turpija za nokte. Mali šrafciger?!? Četka za kosu, iako je poznato da sam češće „razbarušena” nego očešljana.

O novčaniku da ne pričam. Stari računi, osušene deteline sa četiri lista između kartica, plastificirane slike svetaca, garancija za novi fen, vaučer za kozmetički salon, flajer za popuste u frizerskom salonu za pse.

Šarenilo svakodnevice, prenatrpane i suvišne.

I onda sam sve raščistila, smanjila, svela na neophodno.

Sve svoje sobom nosim, ta stara izreka bukvalno se svalila na mene

Ali već sutradan sam pomislila kako bez kreme za ruke ne mogu. A i maramice su neophodne. I gde ću da idem bez ogledalceta, malog – šta, pa to nije teško i ne zauzima mnogo prostora? I kako bez bar jednog karmina? I ne mogu bez naočara za čitanje kad u samoposluzi ne mogu da pročitam šifru za paradajz. A i sunce je jako, pa moram da nosim i naočari za sunce. I telefon je obavezan. Ubacila sam i lepezu, jer su velike vrućine. I tašna se ponovo, manje-više, vratila na staro.

I onda sam pomislila kako je muškarcima jednostavnije. Ne nose tašne. Ne plaćaju račune. Ne moraju da misle na boju karmina, lokne. Ne suše im se ruke. Ne koriste lepeze. Lakši putuju.

Ne moraju da misle na „sve odjednom” kao žene.

A opet, lakše je nama, ženama.

Jer, kad dođu sumorni trenuci, žena izvrne tašnu.

Ili promeni tašnu.

Ili promeni boju karmina i bar na trenutak istinski poveruje u slatku iluziju – kako je moguće sve srediti i početi ispočetka.