inspiracija
Mirjana Bobic Mojsilovic

Taksista

Rekao je „moja ljubav”, nekoliko puta, i bilo je neobično čuti sredovečnog muškarca da tako govori o svojoj ženi

Poznato je, u taksiju se čuju najbolje priče, i taksista je, jednostavno po prirodi svoga posla, neka vrsta savremenog ispovednika. Taksista se nasluša tuđih problema, u taksiju se najčešće pljuje vlast, u taksiju se dele saveti o instant zdravlju i prepričavaju se skandalozni naslovi iz novina. Taksista je neko kome dolaze priče.

Ponekad, taksista ima svoju priču.

Pre nekoliko dana, jedva sam uspela da zaustavim taksi na ulici. Kada sam mu rekla gde da me vozi, taksista je pola u šali, a pola u zbilji rekao da sam mu pokvarila planove.

„Zašto?”

„Zato što sam krenuo kući, a ovo je u potpuno suprotnom kraju grada.”

Osmehnula sam se, strepeći da se čovek ne predomisli i odustane od vožnje.

„Dok stignem…”, nastavio je, „…treba da pokupim s posla moju ljubav, pa onda idemo u šetnju”.

Rekao mi je da radi samo preko dana, i da svake večeri sa svojom ženom šeta po obližnjoj šumi u njihovom naselju.

Srce i Ljubičica cvrkutali su još nekoliko sekundi, a ja sam sedela na zadnjem sedištu i zamišljala ih kako se šetaju, držeći se za ruke

Rekao je „moja ljubav”, nekoliko puta, i bilo je neobično čuti sredovečnog muškarca da tako govori o svojoj ženi.

Pomislila sam da mora da je u pitanju svež brak i žena mlađa bar četvrt veka.

„Koliko smo u braku? Dvadeset šest godina”. Njegove bistre oči caklile su se u retrovizoru. Uzeo je svoj mobilni i sa neverovatnim ponosom pokazao mi je njihovu zajedničku sliku.

„Ima šezdeset godina, a pogledajte kako izgleda, ne biste joj dali više od četrdeset pet.”

Kad mu je u sledećem trenutku zazvonio mobilni, rekao je: „Evo je, moja ljubav me zove”.

„Ljubičice…”

„Srce, gde si”, mogla sam jasno da čujem kako mu se Ljubičica obraća.

Osmehnula sam se, dirnuta tom veličanstvenom jednostavnošću s kojom malo ko ume.

Srce i Ljubičica cvrkutali su još nekoliko sekundi, a ja sam sedela na zadnjem sedištu i zamišljala ih kako se šetaju, držeći se za ruke, po njihovoj šumi, i kako čovek ništa nije izmislio da bi mene zabavio, i kako je moguće, kako to postoji – ljubav i poštovanje, i posvećenost, i to „srce, gde si”. To nije bilo odglumljeno, ništa tu ne postoji za proklete oči sveta, nego samo za njihove oči, pomislila sam, i kako je moguć dobar brak, i kako je za to potrebno samo da nekome govoriš „srce”, a on tebi „ljubičice”.

Dobro, potrebna je i šuma, za šetnju, za zaklon, za tišinu i sve te reči koje su suvišne pored ove dve, dok se drže za ruke, ispod krošnji.