Devojka pije kafu

Svemoćno ćebe: greje telo, a pre svega dušu

Nije ovo sad oda ćebetu, ma kakvi. Ovo je tekst koji bi trebalo da nas podseti na značaj ćebeta u razvoju svakoga od nas

Malo je toga za šta bih bila spremna da se opkladim. Jedna od stvari je da smo garantovano svi imali bar jedno ćebe. Reći ćete, u, ala je to neka važna stvar. I još važnije otkriće. Naravno da nije, ali je zima, a uz zimu ide i ćebe. Jer šta će zima meni, šta mi može, šta mi sme – kad imam ćebe.

Ali u vreme kada postoji toliko mnogo vrsta pokrivača, prekrivača, od ovoga, od onoga, sa ovim ili bez onog, antialergijskih, anti-ageing, od svemirskih vlakana, od ondašnje vune koje više nigde nema, ćebe, u svom originalnom obliku, kao da je prestalo da postoji. Ako ne verujete, probajte da nađete ono staro, da ne kažem starinsko ćebe. Ne ono što grebe, nego ono što svojim postojanjem greje telo, a boga mi pre svega i dušu.

Ima li koga da nije pravio kućicu od ćebeta? Nema, znala sam

Nije ovo sad oda ćebetu, ma kakvi. Ovo je tekst koji bi trebalo da nas podseti na značaj ćebeta u razvoju svakoga od nas. Kada se rodimo, zamotaju nas u ćebence. Pa čak i leti, verovali ili ne, beba dobija ćebence, koje je tada pamučno. Takvi ćebići se onda prenose s kolena na koleno, uz obaveznu priču o tome „kako si bila slaaaatka beba”, kao da to ne bi rekli i da beba nije bila slatka. A tek rođene bebe baš i ne moraju nužno da budu slatke. Onako, malo zgužvane, crvene od plača, ali nije što je naše, slatka beba, nema šta. A tek ćebence…

Predmet obožavanja

Ćebence onda za neke postaje predmet obožavanja. Bez baš tog nekog ćebenceta ne ide se u krevet ni pod kojim uslovom. Služi za pokrivanje, utehu kad smo tužni, prehlađeni, usamljeni, kao „ubojito” oružje u nezaboravnoj tuči sa „neprijateljem” u liku i delu brata ili sestre. Potom je sjajna prilika za sakrivanje. Dovoljno je da se pokrijemo preko glave, nikoga ne vidimo i ostanemo sa utiskom da niko ne vidi nas. Ima li koga da nije pravio kućicu od ćebeta? Nema, znala sam.

Sećate se, svakako, koliko je ćebe bilo značajno u svadbenim veseljima

Nekada se ćebe prenosi s kolena na koleno. U isto ćebe se uvijaju novorođene bebe. To pomalo podseća na onaj famozni jastuk u kome se pred oduševljeni narod iznose kraljevske bebe, a datira od krunisane glave iz, recimo, XVIII veka. A koja naša beba nije „prestolonaslednik”, garantovani nosilac porodične tradicije? Dobro, nije baš obavezno, ali ipak postoje nada i očekivanje da će tako da bude.

To prvo ćebe je malo i odgovara veličini deteta. Kako dete odrasta, raste i ćebad. Ali ono prvo, ostaje ne samo u sećanju, nego i u nekom kutku nekog ormana. Svrha ćebeta se s odrastanjem ne menja. Koliko smo samo puta čule da neko kaže da mu nije dobro i da samo čeka da dođe kući, pa da se zamota u ćebe i legne. Ili da je tužan i da leži ceo dan sa ćebetom preko glave. Obratimo pažnju na važan detalj – ćebe je uglavnom „preko glave”. Koliko simbolike ima u tome. Tako mekano i toplo je jedino u maminom zagrljaju, materice se baš i ne sećamo. Zar onda ćebe nije neka neobična zamena za mamu? Neobična jeste, ali je vrlo funkcionalna.

Pojavilo se u roditeljskoj kući jedno dečje ćebe sa likom tada omiljenog Alfa. Sećate ga se? Ushićenje je bilo opšte

Kićenje ćebadima

Za Novu godinu, oni koji su baš za taj dan, iz ma kog razloga sami, reći će da će se umotati u svoje omiljeno ćebe (karirano?), zavaliti u fotelju, uzeti čašu nekog omiljenog vina i uz knjigu ili neki TV program dočekati sledeću godinu. Hm, nije loša ideja.

Sećate se, svakako, koliko je ćebe bilo značajno u svadbenim veseljima. Kola su se kitila ćebadima, dobijana su na poklon u nezamislivim količinama, mlada ih je delila bliskoj mladoženjinoj porodici. Gde ste videli svadbu bez toga? Običaj je gotovo iščezao u gradovima, ali postoje i manja mesta u kojima je još uvek živ i nije nimalo izgubio na svojoj aktuelnosti. Svemoćno ćebe.

Povod za tekst je dešavanje u jednoj porodici sa više, sad već odrasle dece, koja su i roditelji. Pojavilo se u roditeljskoj kući jedno dečje ćebe sa likom tada omiljenog Alfa. Sećate ga se? Ushićenje je bilo opšte, a onda i potraga za ćebadima svakog člana porodice. Kako je to bio divan način za sećanje i ponovno povezivanje.

Kada sam rekla da je teško naći TO ćebe, mislila sam upravo na ovo o čemu sam pisala. Današnja ćebad izgledaju lepo, savremeno, prilagođeno dobu u kome smo.

Onima koji sada odrastaju upravo ova ćebad biće podjednako značajna kao i ona uz koja smo mi odrastali. Ili da kažem, svaka generacija ima svoje ćebe.