Sve što nas žulja – naše je

Kad razmislim malo, ti si jedan običan muškarac, a ja sam jedna obična žena.

Slične porodice u kojima smo odrastali. Rasli smo sa istim željama – da idemo na more leti, a zimi na skijanje.

Stalno se pitam kada smo odlučili da mi budemo mi?

Šta je ljubav? Leptirići u stomaku ili knedle sa šljivama. Pogled u oči i popodnevna šetnja.

Tvoj glas i tvoj dodir. Poruka na telefonu. Trešnje. Cipele na štiklu i sjaj u oku.

Jedan život. Jedno deljenje.

Tražimo stalno šta fali, šta ne valja. Svi pričamo: moglo je ovako i onako, malo je i mnogo je.

Toplo je, već smo bez čarapa. Sa lepim vremenom srce nam se otvara.

Volimo svoj život. I sve što nas žulja – naše je. Nađimo ovog proleća sreću u nesreći.

Vazda nesrećnih okolnosti, propuštenih šansi, loših izbora za jadikovanje.

Nemamo, ljudi, mi više vremena za gubljenje. Zgrabimo život i živimo svaki dan. Bez pukog preživljavanja.

Za lepo raspoloženje, preporučujem redovno kuvanje i grljenje sebe.

Opus srpskih kompozitora, kao terapiju upoznavanja sebe, primeniti svakodnevno.

Ja obećavam, neću tražiti dokaze u drugima za ljubav. Sreću, na nekom drugom mestu, osim u svom srcu.

Verovaću nepokolebljivo u pravednog oca našeg i već se osećam rasterećeno i blaženo ili je to od seckanja povrća za čorbu i slušanja Stevana Mokranjca – Druga rukovet.