Sve o inteligenciji – koje vrste inteligencije postoje

Inteligenciju, ili opštu kognitivnu sposobnost, nije lako definisati.

Psiholozi je najčešće uopšteno definišu kao sposobnost mišljenja, rešavanja složenih problema, sposobnost učenja, primene naučenog i snalaženja u novim situacijama, sposobnost uviđanja odnosa ili sposobnost donošenja odluka koje dovode do povoljnih ishoda.

Inteligencija, u osnovi, ima ulogu u adaptaciji čoveka na promenljive sredinske uslove radi preživljavanja i reprodukcije. U psihologiji se često govori o više vrsta inteligencije.

Najčešće se pravi razlika između tzv. kristalizovane i fluidne inteligencije, pri čemu se pod kristalizovanom inteligencijom podrazumeva SPOSOBNOST STICANJA ZNANJA I NJIHOVOG KORIŠĆENJA, a pod fluidnom SPOSOBNOST SHVATANJA SLOŽENIH ODNOSA I REŠAVANJA PROBLEMA.

U svakodnevnom životu, fluidna inteligencija pomaže ljudima da izađu na kraj sa složenim apstraktnim izazovima, a kristalizovana da reše konkretne i jasne probleme.

Psiholog Robert Sternberg razlikuje tri vrste inteligencije: praktičnu, analitičku i kreativnu.

• PRAKTIČNA INTELIGENCIJA pomaže nam da rešavamo probleme u svakodnevnom životu na osnovu iskustva i znanja koja smo stekli.

• ANALITIČKA INTELIGENCIJA pomaže nam da rešavamo tzv. akademske probleme i obuhvata sposobnost analiziranja, evaluacije, poređenja i kontrastiranja. Na primer, prilikom rešavanja izazovnih matematičkih problema, ova vrsta inteligencije pomaže nam da analiziramo različite aspekte problema i da ih rešavamo deo po deo.

• KREATIVNA INTELIGENCIJA podrazumeva nalaženje novog rešenja za neočekivane probleme i situacije ili stvaranje lepih umetničkih dela.

• GARDNEROVA INTERPERSONALNA I INTRAPERSONALNA često se spajaju u tzv. EMOCIONALNU INTELIGENCIJU, tj. sposobnost razumevanja i regulisanja sopstvenih i tuđih emocija, pokazivanje empatije, razumevanja socijalnih odnosa i reagovanja na kulturno prihvatljiv način.

Psiholozi su osmislili veliki broj testova inteligencije kojima se može izmeriti „pamet”. Ovi testovi najčešće mere inteligenciju kao sposobnost mišljenja, rešavanja novih problema i uviđanja odnosa.

Stoga, kada za neku osobu kažemo da je inteligentna, najčešće mislimo na ljude koji postižu visoke rezultate na ovakvim testovima, što govori da umeju da misle, uče, koriste stečeno znanje, rešavaju kognitivne probleme, uviđaju odnose između stvari i snalaze se u novim i neočekivanim situacijama.

Zašto inteligentni, tj. pametni ljudi prave „glupe greške”?

Da bi se valjano odgovorilo na ovako postavljeno pitanje potrebno je prethodno definisati šta su to „glupe greške”. Ove greške mogu biti greške u rešavanju kognitivnih problema, ali i one „životne” (npr. izbor partnera, prijatelja, procenjivanje drugih osoba, rešavanje egzistencijalnih pitanja i slično).

Psihološka istraživanja pokazuju da inteligentni ljudi često prave „glupe greške”, posebno u jednostavnim situacijama u kojima je samo potreban „zdrav razum”.

Inteligentni ljudi češće prave greške i od manje inteligentnih ljudi kada je u pitanju rešavanje nekih jednostavnih kognitivnih problema poput ovog:

Palica i lopta koštaju dinar i 10 para. Palica košta dinar više od lopte. Koliko košta lopta?

Tačan odgovor je da lopta košta 5 para.

A najčešći odgovor je da lopta košta 10 para (pogrešan).

• Pametni ljudi prave glupe greške u rešavanju ovakvih jednostavnih kognitivnih problema jer imaju tzv. „slepe mrlje” u korišćenju logike.

Ove „slepe mrlje” nastaju jer su pametni ljudi naučili da su obično u pravu, da imaju brze odgovore na pitanja, a čak ni ne shvataju da su „uprskali” odgovarajući bez razmišljanja.

• Inteligentni ljudi imaju reputaciju da prave glupe greške posebno u situacijama kada treba koristiti zdravo rasuđivanje, što znači da racionalno razmišljanje i inteligencija nisu uvek u korelaciji.

ZAŠTO?

• PRISTRASNI SU.

Ljudi obično lako uočavaju tuđe greške, a teško vide sopstvene. Kod inteligentnih ljudi je to posebno izraženo: što je greška gluplja, to će inteligentnija osoba teže da prihvati da je napravila takvu grešku!

Pametni ljudi su često samouvereni

Uvereni u sopstvenu moć rezonovanja i sopstvenu inteligenciju, jer ceo život dobijaju povratne informacije o svojoj „izrazitoj pameti”, imaju previše samopouzdanja koje ne treba koristiti kao raznim uspehom „nabildovani ego”.

Tada pametni ljudi veruju da ne mogu pogrešiti, a to je greška!

Lako postižu uspeh u školi i na poslu, pa umeju da budu okrutni prema kolegama pritiskajući ih da stvari obavljaju brže nego što su ovi to u stanju.

Imaju veliku potrebu da stalno budu u pravu.

• NEDOSTAJE IM EMOCIONALNA INTELIGENCIJA.

Ona ne mora ići „ruku podruku” sa kognitivnom sposobnošću: osoba može biti vrlo kognitivno inteligentna tj. pametna, ali emocionalno i socijalno „nepismena”. Zapravo, kod jednog broja vrlo pametnih ljudi može izostati usklađenost nekih delova kore velikog mozga sa delovima zaduženim za emocije.

Niska emocionalna i socijalna inteligencija dovodi do toga da vrlo pametni ljudi ponekad prave zaista glupe greške u izboru emotivnog partnera i prijatelja, kao i u proceni drugih ljudi.

Takvi ljudi gledaju na svet kao da je tu samo zbog njih i da je njihov cilj najvažniji, a svi ostali su tu samo usput.

• PAMETNI LJUDI PONEKAD „GLUPO” REAGUJU NA NEUSPEH i lako odustaju.

Pošto su navikli da lako postižu uspeh, ne razvijaju dovoljno svoju istrajnost niti toleranciju na neuspeh. Stoga, neuspeh mogu doživeti kao „smak sveta”. Kada im nešto ne ide lako, inteligentni ljudi počinju verovati da sa njima nešto nije u redu i napuštaju takvu aktivnost. Ponekad napuštaju studije ili posao, umesto da se uče ISTRAJNOSTI.

S druge strane, manje pametni ljudi morali su ulagati više napora u postizanje uspeha i zato s vremenom razvijaju STRPLJENJE I UPORNOST i neuspeh doživljavaju samo kao „odskočnu dasku” ka uspehu.

• NISU U PRAVU, A NE SUMNJAJU U TO.

Pametni ljudi često nerado prihvataju povratne informacije koje im daju drugi ljudi, jer ne vrednuju dovoljno tuđe mišljenje i često potcenjuju mišljenje drugih ljudi. Ovakav njihov odnos može dovesti do stvaranja tzv. toksičnih veza u privatnom i profesionalnom životu.

Često imaju problem da shvate da im je potrebna pomoć, a i kada to shvate ne veruju da im neko može tu pomoć pružiti.

Ovo je svakako jedan od razloga zbog kojih su samoubistva među vrlo pametnim ljudima češća nego među onima sa skromnijom pameću.

PSIHOLOŠKI SAVETI

Dakle, kako bi izbegli pravljenje glupih grešaka, bilo u rešavanju jednostavnih kognitivnih zadataka, bilo u svakodnevnom životu, pametni ljudi bi trebalo da nauče da se pametno odnose prema svojoj pameti i da shvate da „pamet nije dovoljna”. Potrebno je razvijati i druge aspekte sopstvene ličnosti (samokritičnost, emocionalnu i socijalnu inteligenciju, empatičnost, poverenje u mišljenje drugih ljudi, razumevanje za one manje pametne…).

Inteligentan čovek treba da bude:

– dovoljno SKROMAN kako bi priznao svoje greške;

– dovoljno PAMETAN da uči iz njih;

– dovoljno MORALAN, MUDAR;

– dovoljno RAZUMAN da ih ispravi i ne ponavlja.

Na kraju, pametni ljudi bi trebalo povremeno da se sete kakve neverovatne glupe greške pred golom protivnika prave najveće svetske fudbalske zvezde. Bez obzira na to, ove svetske zvezde ostaju i dalje da sijaju kao fudbalske zvezde.

Pametan odnos prema sopstvenim glupim greškama nije nikakav dokaz protiv pameti onih kojima se takve greške dešavaju.

Naprotiv!