Sve je pitanje perspektive

Ovih dana, u sezoni intenzivnog slušanja domaće muzike, primetila sam jednu stvar.

Sve pesme su vrlo blagonaklone prema nekim sitnijim devojkama. Pa sve pesme idu slično: te moja malena, malecna, pa nožice, kolačić, ruska balerina, okice, pile gizdavo, prepelice, vilo, grlice…

Imamo i standardnu podelu na nezaboravne crnke koje varaju, ostavljaju i lako zaboravljaju, dok pesme koje opisuju letnje avanture obično imaju plavušu kao glavni lik.

I kako sad mi, žene od 180 cm, da se osećamo? Da ne kažem da mi činimo veliki procenat ženske populacije u Srbiji.

Znači, uzmite se u pamet tekstopisci, dajte neku i za nas.

Kad čujem „mala žena od velike slađa”, imam stalno neku potrebu za polemikom.

Znate kako, to vam je sve pitanje perspektive – šta je kome veliko, previše i preteško.

Mislim se, žene nikada nisu pevale muškarcima: najdraži su nam visoki sa gustom kosom, ostali mogu da odstupe zauvek. Ili, ko ima plave oči ljubiće nas, ostali nikad. Ili, volim samo ravan stomak i uredne nokte kod muškarca.

Budimo realni, mnogo smo blaže, prijatnije i ljubaznije u pesmama prema muškarcima nego oni prema nama.

Mnogo sam danas seckala ljutog luka za mađarski gulaš pa su mi takve i misli. Čim pređemo na fazu dva – jedenje – sve će mi biti lakše i lepše.

Zato, za potpuno čišćenje od loših misli – Šopen.