inspiracija
Susam i orasnice - Mirjana Bobić Mojsilović - To sam ja portal
Mirjana Bobic Mojsilovic

Susam i orasnice

S obzirom da sam ove godine odlučila da postim, i pošto mi je društveni život sveden na minimum zbog ove proklete epidemije, kuvam kao luda. Kuvam, kao što su nam mame nekada kuvale

Mislila sam da sam samo ja „odlepila”.

Posle svih onih sosova, kremova, sušija, začina sa svih strana sveta, posle modernih konceptualnih kuhinja koje potpisuju slavni kuvarski kreatori, posle tanjira velikih kao poklopac za šaht, na kojima stoji gomilica veličine oraha i razmazan sos u vidu galeba u letu, vratila sam se običnosti. Običnoj hrani. Vratila sam se pasulju. Hlebu koji sama mesim. Vratila sam se kuvanju. Rerni.

I, s obzirom da sam ove godine odlučila da postim, i pošto mi je društveni život sveden na minimum zbog ove proklete epidemije, kuvam kao luda. Kuvam, kao što su nam mame nekada kuvale.

Svakog dana čorba od povrća, sa sokom od paradajza. Pečurke s pirinčem i semenkama. Napravila sam posnu sarmu sa orasima i semenkama bundeve. Neke recepte sam sama izmislila, neke sam pronašla na JuTjubu, u posnom kuvaru iz manastira Rukumije.

Malo-malo, pa skoknem do kuhinje, povadim zrnevlje koje imam i malo brašna, i napravim svoj hleb

Otkrila sam da je posna kuhinja inspirativna i kretivna, i mnogo ukusna. Napravila sam pasulj i u njega dodala masline. Punila sam suve paprike pirinčem i kiselim kupusom.

Malo-malo, pa skoknem do kuhinje, povadim zrnevlje koje imam i malo brašna, i napravim svoj hleb. Pre nekoliko dana napravila sam, prvi put u životu, kuvane đevreke, kao one, čuvene, sa Bulevara.

Zvala sam goste na prebranac, turšiju i hleb. Nikad ne bih rekla da vino toliko dobro ide uz tu divnu, običnu, sirotinjsku gozbu. I razgovor za stolom bio je drugačiji nego inače. Mirisao je moj hleb, i svako je sebi seckao beli luk, i niko nije ni jednom jedinom rečju ni pomislio da pomene ni politiku, ni epidemiju.

I, onda sam na sto iznela slatkiš – grilijaš sa susamom, ili kako smo to nekad, kad smo bili mali, zvali samo „susam”. I onda smo se sećali bioskopa, i cupkanja ispred biletarnica i prodavaca koji su iz torbi –fascikli od skaja, vadili fišeke sa semenkama, i u celofan upakovane šećerleme i uzvikivali „susam i orasnice”.

Bilo je to vreme semenki, kikirikija i susama, kaubojskih filmova, Slavka Štimca – prve velike dečje domaće filmske zvezde u filmu Vuk Samotnjak, koga smo obožavali, vreme detinjstva, doba nevinosti.

Kad su otišli, pomislila sam da sam možda otkrila veliku tajnu za malu sreću – dovoljno je upaliti rernu i imati s kim da umačeš koricu hleba u glinenu posudu.

A sve velike sreće ionako su samo skup mnogo malih, ovakvih, običnih trenutaka, posutih kao susam po rastopljenom šećeru uspomena.