Stvarno smo razvedeni tek kad nije važno ko je kriv

Iako je utvrđivanje krivice za razvod izbačeno iz zakona, na psihološkoj ravni nema bračnog brodoloma bez osećanja krivice i optužbi za izneverena očekivanja

Ovih dana u Engleskoj i Velsu stupio je na snagu zakon o razvodu bez utvrđivanja krivice. Pre toga, ako Englezi i Velšani nisu mogli da se sporazumeju sa svojim bračnim drugom oko razvoda (a malo je verovatno da će se razvoditi oni parovi koji još umeju da se dogovaraju), onda je jedan morao da tuži drugog sudu za neverstvo i slične „zločine” protiv bračne zajednice. Takvi procesi bili su dugi, skupi i mučni; bivše supružnike gurali su u velike troškove i izoštreno neprijateljstvo, a suđenja su često opisivana kao rvanje u blatu.

Istraživanje sprovedeno na hiljadu razvedenih osoba pokazalo je da više od trećine ljudi raspad braka doživljava kao lični neuspeh

Izbacivanje krivice iz zakona o razvodu u Engleskoj i Velsu desilo se prilično kasno, s obzirom da je u većini evropskih zemalja, pa i kod nas, to učinjeno do devedesetih godna 20. veka. Jer, razvod, koji se smatra najstresnijom situacijom posle smrti bližnjih, i bez utvrđivanja krivice nosi sa sobom dovoljno drugih problema, kakvi su podela bračne imovine, briga o deci, alimentacija, izdržavanje.

Svako je kriv

Iako je logično i praktično, pa i moralno (brak, ipak, nije zatvor), ukinuti sudsko utvrđivanje krivice za raspad braka, krivica kao psihološka kategorija ostaje neraskidivo vezana uz sva događanja vezana za bračni brodolom. I mnogi komentatori engleskog zakona kažu da izraz „bez krivice” ne odražava ono kako se oseća većina onih koji se razvode. Kod svakog od njih pomešano je osećanje sopstvene krivice za neuspeh braka sa osećanjem nepravde pretrpljene krivicom partnera. Jedino što ovde varira je srazmera u kojoj se mešaju ova dva osećanja. Zbog toga, kažu engleski komentatori, bolje bi bilo tezu „niko nije kriv” zameniti tezom „svako je kriv”. Na taj način bi ljudi lakše prihvatali svoj udeo u raspadu braka i lakše bi praštali nepravdu nanetu krivicom partnera.

Čak 46 odsto ispitanih razvedenih Britanaca reklo je da se sa osudom okoline suočava skoro svakodnevno

Iako se psiholozi slažu da nije moguće izbeći osećaj krivice kad nam propadne nešto tako važno kao što je brak, nije preporučljivo dugo se na njoj zadržavati. Britansko istraživanje sprovedeno na hiljadu razvedenih osoba pokazalo je da više od trećine ljudi raspad braka doživljava kao lični neuspeh. Neki sebe krive što su odabrali lošeg životnog partnera, neki što nisu uspeli da nađu zajednički jezik sa osobom sa kojom su mislili da će ostati do kraja života.

Osuda okoline

Ovo ispitivanje je pokazalo i da dvostruko više žena nego muškaraca oseća krivicu i nelagodnost zbog razvoda. To se objašnjava još uvek preovlađujućim shvatanjem da su žene „zadužene” za emotivnu klimu u braku i porodici, zbog čega one same sebe opterećuju krivicom i osećajem neuspeha. Ali ne treba zanemariti ni osudu okoline, koja i u savremenom društvu ima svoje metode da sipa so na ranu. Čak 46 odsto ispitanih razvedenih Britanaca je reklo da se sa osudom okoline suočava maltene svakodnevno, a ni u drugim sredinama nije mnogo drugačije.

Da bi se osoba emotivno potpuno oporavila od razvoda u proseku je potrebno četiri godine

U takvim okolnostima, oslobađanje od osećaja krivice za krah braka dug je i mučan proces. Da bi se osoba emotivno potpuno oporavila od razvoda u proseku je potrebno četiri godine. Jedini siguran znak da smo se stvarno razveli nije ni konačno potpisivanje papira, ni uzimanje svog života u svoje ruke, pa čak ni zasnivanje nove partnerske veze. Stvarno smo se razveli tek kad prestanemo da krivimo i optužujemo, i sebe i bivšeg partnera.