inspiracija
Sto godina samoće -Mirjana Bobić Mojsilović- To sam ja portal
Mirjana Bobić Mojsilović - književnica i autorka kolumne "Majke mi, bajka"

Sto godina samoće

Sve više ćutimo, a kada govorimo, govorimo o užasima, o lošim vestima. Ovo je bila godina koju su nam pojeli skakavci

Evo, ovih dana navršava se godinu dana otkako su nam životi svedeni na jezive vesti, indukovanje straha, limitirane slobode i užasavajuću usamljenost.

Živimo kao u nekom mračnom naučnofantastičnom romanu, srođeni sa distopijom, više ni ne primećujemo koliko su nam slobode smanjene, kretanje ograničeno, a volja za životom, hteli – ne hteli, posle godinu dana ovog globalnog „kukavičjeg gnezda” u koje je smešten ceo svet, polako jenjava.

Svi javljaju o užasavajućem porastu depresije. Ukinuli su nam romantičnost noći. Nema više izlazaka. U devet uveče ulice su opustele. Nema rođendana, slava, svadbi.

Sto godina samoće, što bi rekao Markes.

Pametni ljudi preko društvenih mreža savetuju da se ne gledaju vesti, da se duboko diše, da se radi gimnastika i svaki slobodan trenutak koristi za šetnju po prirodi. Slušati muziku koja popravlja raspoloženje. Čitati knjige. Kuvati. Hodati. Misliti pozitivno.

Neko mi je pre neki dan rekao da „naši životi više nikada neće biti isti”. Stresla sam se na tu rečenicu, mračnu i tačnu.

Sve više ćutimo, a kada govorimo, govorimo o užasima, o lošim vestima. Ovo je bila godina koju su nam pojeli skakavci.

I onda, pomislim, pa neću valjda da dozvolim da mi još jedna godina prođe ovako. Nikako!

Danas donosim svečanu odluku – od sutra ustajem u zoru.

Svakog dana radim gimnastiku. Svakog dana pozivam jednog prijatelja da se vidimo, bar na kafi. Idem redovno kod frizera, kao da imam neki život. Jednom nedeljno, ceo dan posvećujem negovanju lica i tela. Kupujem bar dve nove haljine za proleće.

Tri puta nedeljno gledam neki dobar film koji vraća osmeh na lice. Dnevna obaveza – traganje bar za mrvicom humora ili lepote. Učim napamet svoje i tuđe pesme. Učim da igram srpsko kolo. Pravim spisak od bar pedeset mesta, ljudi, slika koje moram da vidim.

I onda, pomislim, pa neću valjda da dozvolim da mi još jedna godina prođe ovako. Nikako!

I dok pravim ovaj spisak, bez nekog velikog entuzijazma, odjednom mi pada na pamet jedan mali kadar iz emisije koju smo prošle nedelje snimali na Zlataru.

U gostima kod žene koja pravi zlatarski sir, sedele smo za stolom jedna pored druge. Ona je sa osmehom pričala o svojim pitama od heljde, i siru, i pašnjacima, a meni je pogled u trenutku pao na njene modre, vredne šake.

Uhvatila sam je za ruku.

Toga sam se setila. I odjednom, sve ovo o depresiji, užasu i jezivim vestima, postiđeno se povuklo pred slikom tih šaka sa otečenim prstima, koje i danas, dok ovo pišem, i uvek, muzu krave, i prave taj sir, i pite, pred tim rukama koje svoju usamljenost u planini iscede zajedno sa surutkom, kako znaju i umeju.

Blagoslovene mnoge ručice.